U trenucima prinudne dokolice prebirao sam po svojim gramofonskim pločama i u izboru domaćih lp
ploča izvadio sam jedan više nego očuvan album. Dugo ga nisam slušao, vinil je kao nov a,bogami,
zvuk gotovo savršen. Album datira od pre okruglo 50 godina. Na njemu je odmah prepoznatljiva
ruka našeg, po meni, možda i najboljeg dizajnera iz prošlog veka, Dragana S. Stefanovića, omot, i za
današnje prilike, svetski uradjen. Reč je albumu Fadila Toskića „Bilo bi ludo“. Isti je
snimljen,miksovan i rezan u renomiranim londonskim studijima, sa snimateljem Peterom Mc
Nameeom. Eksluzivni producent je bio niko drugi do Maksa Ćatović. Ploču je izdao Jugoton u proleće
1979. Godine.
Medjutim, nešto malo pre toga u identičnom dizajnu pojavila se singlica „Vraćam se kući“ u izdanju
sarajevskog Diskotona. Obe numere prethode gore opisanom albumu u svim elementima istog, a na
istom mestu je i sniman. Kada sa ove udaljenosti posmatram te dve numere i onih 11 na lp „Bilo bi
ludo“ faktički prestavljaju jednu celinu.
Fadil Toskić Toska (1949. – 2006.) bio je po zanimanju sarajevski frizer, ali i izuzetan interpretator,
da ne kažem pevač, sa napomenom da je samo jedan pevač Pjevač u Sarajevu, i da je u svojim
začecima prvo počeo kao roker, da bi se posle okušao u pop rok vodama. Upravo je takav album
„Bilo bi ludo“ sa 11 ljubavnih pesama, ali pesama sa smislom, dubokim emocijama i muzički je, zašto
ne reći, i za ovo vreme, odlično uradjen. Kao autori na istom pojavljuju se Slobodan Kovačević,
Kornelije Kovač, Đorđe Novković, Kemal Monteno, Aleksandar Korać i Arsen Dedić, za poznavaoce
muzike sa ovih naših ojadjenih prostora – malo li je?!
Nesumljivo je album pažljivo pripreman, počev od odličnih tekstova, smislenih i praćenih
savremenom pop rok muzikom, sa tonovima gde nijedan nije višak, no ni manjak, taman koliko
treba. A vokali, izbalansirani, topli i nežni, ali nose osećanja. Toska je bio nizak rastom, ali moćan
glasom. Na ploči ne da nema loše pesme, nego nema ni prosečne. Svaka je noseća za sebe, što brza,
što lagana, nijedna nije slučajno tu da popuni sam prostor, svaka je užitak za sebe. Ceo album je
zavidno odsviran i odlično otpevan. To nije slučajno, jer Toska se brusio i u „Teškoj industriji“, a kada
je započeo samostalnu karijeru pobedjivao je i na festivalima održavanim u drugom delu
sedamdesetih godina prošlog veka.
Pomenuta singlica i opisani album bili su vrh Toskine karijere. Može biti ponosan na to što je tada
uradio, jer zaista je ostavio traga na ovima prostorima. Moćan vokal, sjajni saradnici, odlično
uštelovano sve, jedna poštena pop rok ploča. O onome posle toga što je snimao ne bih se bavio, jer
sumnjam da njegovi folk slušaoci i ja imamo iole približne stavove o tome, a reč je o istom čoveku, ali
sasvim drugom pevaču. Ali, od nečega se moralo živeti.
Znam, reći će neko, da možda ovom pogledu o ovom pevaču i albumu, možda nije mesto na ovom
portalu, ali lično delim muziku samo na dobru i izvanrednu, na jednoj strani i onu drugu. Toska je
prvo bio rok pevač, pa tek posle najamnik za širu populaciju, gde zurle, vidi čuda, i sad mi paraju uši,
ali duboko iskreno smatram da je zaslužio mesto u ostatku pop rok sveta. Naslušao sam se svega i
svačega, u nečemu sam i ushićeno uživao, nešto mi je samo popunjavalo prostor, a mnoge nazovi rok
stvari su me u svom sivilu besmisla i nervirale.
Voleo bih da na jutjubu odslušate ovaj album, ništa drugo. Ukusi su različiti, ali siguran sam da se i za
ovo ima vremena. Neće vam teško pasti ovo breme junaštva, jedna predstava, jedan čovek, bez
vizije. Budite sanjari svog života, samo tiho… Laku noć…
Miodrag Marković
