Kada neko višedecenijski fura fazon prkosa, a strast ponosa
bude samo jedna stanica ka svetlosti razuma, reč postaje jača od bilo
koga sastavljača tame, dok se izživljene sličice prikazuju kao
bespoštedna nit koja vezuje ideal sa relativizovanom stvarnošću.
Iskrivljena iluzijapostojanja muzikom biva mrvljenja pod čekićem
istine, ne može se skriti iscepana i ranjiva želja da se hoda smelo i
lako. Koliko je teško ostvariti takav korak, Goblini to najbolje znaju.
Bend sa univerzalnim idealima prašti već tri decenije, probijajući se
na mišiće vlastitog uma u toj težnji da zaiskre i probude dan.
Sama punk rok muzika nije za salonske sladokusce za ispraznim
filozofiranjem i napraznog citiranja latinskih fraza. Doza
intelektualizma jeste neophodna, ali ista nema šta tražiti u
beskrajnim rijalitima koje doslovno formira ulica. Ugriz slobode boli,
rane ne zarastaju tako lako, a vreme nikada ne ide na ruku, uvek je
slobodno izraženi stav u cajtungu, a ustati za druge uvek je
enigmatika koja teži donošenju više rešenja, alI da li su ista prava, da
li je to put koji isijava drago znamenje ili stranputnica koja vodi ka
samouništenju, teško je reći. Bend se svih ovih godina držao glasno,
pod naponom izuzetnih stresnih okidača, uporno želeći da izađe iz
muzičkih podstanarskih soba.
Za sve vreme aktivnog postojanja, bend koji ima šest studijskih
idva live albuma, daleko od toga da je nepoznat na regionalnim
prostorima, pogotovo tamo gde je sirova muzika okidač za neka nova
putešestvija, izgradio je imidž buntovnog sastava, beskompromisnog
nastupa i stava, inspirativnih poruka, ujedno ne mirući se nikada sa
stanjem status quo. Nekada bliže, nekada dalje, ali uvek su tu negde
pri vrhu rok muzike. Nije to samo jednostavni pank, duže od tri
decenije razvijali su svoj prepoznatljivi stil, brušeći svoje numere, ali i
scenske nastupe. Jednostavnost, ali i agresivnost protkana senzualno
liričnim tekstovima, odiše onom dozom lepote i razumljive naracije,
lako prijemčljive i svima pristupačne. Iskreno i eksplicitno, nema
nedorečenosti u njihovom emotivnom muzičko-tekstualnom iskazu.
Njihova energičnost se crpi iz vlastitog samopouzdanja i onog u
šta veruju, a ponajviše u sebe same. Nema koketiranja sa
savremenim trendovima i šarenišima upakovanim u zlatkaste folije,
Goblini su to što su bili, što jesu i što će biti, bend sa ogromnim
elanom, vidljivo neprilagođeni raznoraznim šemama, iako iz ne baš
velikog Šapca, stiče se utisak da su odavno nadmašili mnoge sastave
iz tzv. Mejnstrim okruženja. Po meni, možda se mogu koncepirati kao
alternativni bend, ali mislim da su oni onaj pravi rok-pank sastav koji
briljira u svojoj jednostavnosti mešavine vatre i leda, strpljenja i
agresivnosti, poetičnosti i jednostavnosti jezika ulice, prostih tonova i
melodičnosti njihovih tema.
Njihova inovativnost se sastoji u tome da su svakim svojim
nastupom, novim albumom, bili drugačiji od prethodnog, da uvek
postoji neka kapljica vode koja donosi neku svežinu, bez da bude
orošena nekakvom tajnovitošću. Kod Goblina je sve na dlanu,
iskazano i potvrđeno, lako zapaženo i izrečeno. Bez ikakvih
povodljivih kreacija, ne štedeći nikoga, sebe najmanje, na koncertima
prikazuju sve ono što rok, kao krajnja odrednica svakog stila, nudi.
Svet je kod njih sivkasto narandžast, put je beskonačno maglovit, a o
svetlosti na istom ne odlučuju oni sami, prisutna publika ima
mogućnost da se uvek uključi i bude deo nastupa.
Golub, Alen, Leo, Vlada i Milan su u petak, 15. avgusta leta
gospodnjeg i palanačkoj publici pokazali kako jedan iskusan bend, u
baštensko-klupskom prostoru Punk rock caffea muzički savršeno
funkcioniše, kako svaka rigidnost pred moćnim sazvežđem istine
bude samo pusti maslačak na vetru. Pristojno sa povećom
dozomagresivnosti, mlađu publiku su lagano uvodili u svoj muzički
prostor, a sa starijim delovima auditorijuma, svesni da sa istima
odavno postoji kontakt, vešto su iskomunicirali i jedno tiho letnje
veče obojili pobedničkom atmosferom, stamenim nastupom i vizijom
opstanka pod tamnim planetarnim okruženjem. Jednostavnije
rečeno, rok muzika je uvek bila nešto što se ne može podvesti sa
mirenjem bilo kakvog činjeničnog stanja, iz muzike isključivo mladih,
narastala je u bunt misli i uvek bila vodilja i tamo gde se bitke ne
mogu uspešno izvojevati, ali su zato ratovi dobijeni. Originalni i
samosvojstveni bend malih vilenjaka, Goblini, još jedanput je
pokazao kako se punoća životarenja može iskristalisati u jedan dragi
kamen sa samo malo želje i vere.
I tako… Ređali su se Anja, Magnovenje, Petra… Na tzv. bisu
otpevali su još Mirno more, Ne trebam nikome, Ima nas i Lorena.
Negde oko 300 duša u skromnom, nevelikom prostoru, bašte Punk
rok kafea gotovo sat i po nabijala se pozitivnom energijom domaća
mladež, ali i oni koji to odavno više nisu. Na stranu to što u ovom
gradu Goblini kao da su iznikli iz ovih lokalnih prostora malenog
gradića kao što je Smederevska Palanka, bend se tako i osećao u
jednoj prisnoj atmosferi, ali je zato svirao zaista svetski, zaneseno, ali
visoko profesionalno i moćno. Ne sumnjam da će ponovo doći…
“To, od čega bežiš, to se ne leči, to se pobeđuje!”
Miodrag Marković
