Од 1. јануара 2026. године рециклажне компаније престале су да преузимају старе гуме, електрични и електронски отпад, као и дотрајале акумулаторе.
Овај потез уследио је након одлуке Владе Србије да обустави подстицајна средства за третман посебних токова отпада.
У пракси, то значи да је финансијски механизам који је годинама омогућавао исплативу рециклажу ове специфичне врсте отпада – заустављен, а са њим и значајан део операција у рециклажном сектору.
Посебни токови отпада обухватају категорије које су технички захтевне и скупе за обраду: електронске уређаје, отпадне гуме, акумулаторе, возила и уља. Због тога њихово збрињавање никада није било тржишно самоодрживо.
Приход који рециклер може да оствари продајом издвојених сировина, како објашњава стручњакиња за управљање отпадом Кристина Цвејанов, не покрива реалне трошкове сакупљања, транспорта и третмана.
„Третман ових врста отпада једноставно није исплатив без системске подршке државе. Трошкови су већи од прихода, што значи да без субвенција или модела продужене одговорности произвођача систем не може да функционише“, наводи Цвејанов.
Према њеним речима, Србија је годинама користила модел подстицаја како би обезбедила да се отпад из домаћинстава и привреде правилно збрине. Укидањем уредбе, рециклажна индустрија се практично преко ноћи нашла у ситуацији да послује без финансијске основе за третман најскупљих категорија отпада.
Последице су већ видљиве. Део рециклажних фирми обуставио је рад, док су друге ограничиле преузимање отпада. Компаније се сада суочавају са избором – да послују са губитком или да трошак пребаце на грађане и привреду. Цвејанов упозорава да би то значило двоструко финансијско оптерећење, јер накнаде за управљање отпадом већ постоје кроз систем јавних давања.
Слична ситуација је и у привреди. Иако привредни субјекти редовно уплаћују законом предвиђене накнаде, укидање уредбе значи да та средства више не завршавају у систему који омогућава практично збрињавање отпада насталог из производа које стављају на тржиште.
Саговорница указује и на начин спровођења одлуке – без прелазног периода и јасног образложења будућих корака.
Уколико се финансијски модел не успостави кроз нову уредбу или закон, последице би могле бити шире од саме индустрије. Рециклажни сектор могао би да се суочи са гашењем појединих постројења, док би грађани и компаније остали без организованог система за одлагање специфичног отпада.
У таквом сценарију повећава се ризик од нелегалног одлагања – од кабастих електронских уређаја до гума – јер за њих више не би постојао одржив канал збрињавања.
„Не би било изненађујуће да, уколико се овакво стање настави, поново почнемо да виђамо веш-машине, бојлере и друге електричне и електронске уређаје или гуме у водотоцима и природи, јер људи неће имати могућност да их збрину на одговарајући начин“, закључује Кристина Цвејанов.
Остаје отворено питање коме ће грађани и фирме убудуће моћи да предају електронски отпад, старе гуме и акумулаторе.
БОНУС ВИДЕО:
