Dok sutra postoji, nebitno je šta je bilo juče, dok ponoćni otkucava sat negde u
nekoj dubokoj magli jutro namiče svoje hladne zrake. Dodir tihog vetra kao da lista
negdašnje požutele porodične albume iz proteklog stoleća. Bleda seta i nežna reč sa
usana nekome možda udahnjuju produžetak života, a nekome odlazak čine još težim.
Svi počeci stanu u jedan kraj. I život i ljubav, strah i nada, vera i bol, kao da su ispisani
na prašini sna. Sve drugo je kao rukom pokošeno i bačeno u reku pred oluju.
Podgorički bend NeonoeN kao da je tiho otškrino vrata u pregrađu sivih ulica i
ustrčao onako bosonog, ljutit i izmoren, ali sa nadom da se živeti može i sada, otkinuti
rep neperspektivnoj budućnosti i istu izvući iz okova laži i ružičastih vrpci oko ruku
podanika. Pevaju o sadašnjosti, malim ukazanim ožiljcima koje prosipaju niz svoje
tragove sve sigurni da iz ove pustolovine mogu izaći neporaženi. Ljubav i mir krase
njihov svemirski iskaz, dok se utapaju u nemirnom moru na maljušnoj barci koja poput
ljuske oraščića nadmeno plovi iznad modrih, zapenelih talasa. Biti mali, ali biti kuražan i
u srcu hrabar, bolje je nego biti veliki i moćan, a u srcu rovit i beznadežnog koraka u
tuđem dahu milostivih.
Romantični vozovi vode bend kroz opustela svemirska prostranstva, onako tvrdo
i bespoštedno, spremajući ih za sopstvenu utakmicu koja je odavno izgubila takmičarski
karakter. Ali njihova opažajna moć ne leži u sukobima i plahim, intrigantnim nastupima,
već u nizu reči, koja imaju sve, samo ne slatkasti ukus iz radionice slatkiša, začinjena
dobrotom i putokazamima bez tajnovitih raskršća, nudeći odabir sreće kroz čvrsti
rokenrol.
Ređajući ciglu po ciglu, strpljivo i marljivo, na temeljima hrabrosti i slobodarskih
stremljenja, NeonoeN lagano se uzdiže u svetu regionalne muzičke zastupljenosti.
Bliski čvrstom zvuku, bez pretencioznog skrvnavljenja istog sa bilo kakvim etno
motivima, u svom okruženju odavno su iskočili iz šablona lake zabave, sada, svesno ili
ne, put ih vodi na neke malo drugačije staze, gde će, a prvo će morati sa samim sobom
da se izbore i odrednicu postojanja zacrtaju bez podilaženja bilo kome, a najmanje
razmaženoj publici koja bi uz jeftino pivo i doskočice besmislenog tipa sa arhaičnim
predznakom, pristali na dozu lake subotnje zabave.
Album Huk Na Zvuk je produkcijski urađen više nego pristojno. U nekim
numerama muzički, odnosno svirački, bend deluje fascinantno, sveže, misaono vuče na
slobodarske prostore, a ljubavne pesme predstavljaju celinu iz koje se ne želi pobeći
bez pruženog otpora. Toplina kojom se iskazuju nežni dodiri uvlače se pod kožu, no ne
izvlače se iz iste posle refrena, ostaju tu do kraja, stapaju se sa slušaocem u jednu
celinu. Ta čudna sinhronizacija etike i običnog življenja, kao da natplovljava oblake
iznad same Podgorice.
Vokali su jasni, precizni, dijalektološki izuzetno pristupačni. No, ne mogu se oteti
utisku da u par smirenijih i laganijih numera, kada je glas malo duže i više pušten, isti
podseća na vokal Igora Drvenkara, novog pevača Parnog Valjka. Ritam sekcija
skladna, solo deonice ne lutaju bespotrebno između rifova gitare, nego kao da iz
ritmičnosti iste izlaze baš tamo gde treba, u zonu razgibavanja skrivenih misli i tihog
sanjarenja koje može i biti ostvareno. Savremeni tekstovi, odlična usklađenost sa
digitalnim dobom i želja da se bude izdržljiviji i lucidniji, kao da idu iz numere u numeru.
U devet numera i triedeset pet minuta muzike, svaka tema je za sebe, ali na
skupnom nivou iste čine usklađenu celinu, između rabata na življenje i obojenih
košmarnih snova, bend je odabrao svoju usku stazu kojom njihovi koraci i te kako
odzvanjaju, a muzika prija uhu. Sami kažu da između prokletstva i blagoslovenosti je
mali, lagani korak, ali kako ostati na liniji vetra i iskazati se na " zrnu prašine u olujnom
letu…" Ređaju se Huk na zvuk, Dok ne udahnem te, Mi smo morali bolje, CLICKBAIT,
Vezani, Dječak sa vjetrom u kosi, Merkur i Venera, Zažmuri i Za laku noć. Marko
Vukčević kao vokal, Ilija Pejović na gitari, Filip Vulanović na basu i Milan Vujović za
bubnjevima, pokazali su da su definitivno vrsni muzičari koji su se više godina unazad
kalili ne bi li konačno izašli i sa debi albumom na regionalnu scenu. Verujte, kada ih
odslušate pažlljivo, od početka do kraja, razumećete da se zaista radi o jednom veoma
kvalitetnom bendu, da im se strpljenje isplatilo, te da uz malo sreće mogu još mnogo
toga postići.
Kroz kamen izvire sveža voda, hladna i brza, jetkim zvukom nošena i zvezdanim
prahom umivena, bez boja i mirisa, ukusa ovovremenskog čoveka i sve onoga što on
ne bi hteo biti, a u šta ga gura mašinerija posrnulosti i bezidejnosti. Bend pruža otpor i
želi dalje, brže i više, ali na njihov način.
Album za svaku pohvalu i preporuku.
Miodrag Marković
