Због нелегалног рада, Инспекција социјалне заштите недавно је затворила је један дом за старе у Београду. До сада је затворено 157 приватних домова. У ресорном министарству упозоравају градјане да добро провере да ли дом који су одабрали има лиценцу. Какви су услови у домовима открили су гости емисије „Пулс Србије“ која се емитује на Курир телевизији, Радослав Миловановић, председник Удружења приватних домова за старе и Надежда Сатарић, магистар социјалне политике.
– Када чујете да је затворено 157 домова, звучи као да се то десило прошле недеље, али реалност је другачија, ови подаци обухватају више година уназад, можда и 15, и многи домови су више пута добијали решења о забрани рада – истакао је Миловановић.
– Ако закон о социјалној заштити постоји, он мора важити подједнако за све, без обзира на то ко је власник установе – додао је Миловановић.
Миловановић је нагласио важност инспекцијског надзора, али је указао на потребу за бољом сарадњом са инспекторима.
– Не бојимо се надзора, али сматрамо да инспектори треба да буду едукативни, да нас усмере и помогну. Најважнији овде нису ни инспектори ни власници домова, већ наши најстарији грађани – рекао је.
Сатарић је указала на различите изазове са којима се суочавају корисници:
– Тешко је говорити о квалитету услуга када немамо довољно увида у стварно стање. Оно што знамо јесте да постоји велики проблем са капацитетима, посебно за особе са деменцијом, на чије место се чека и до годину дана – истакла је Сатарић.
У приватним домовима, према њеним речима, најчешће се жале на недостатак особља, док је у државним домовима проблем дуготрајно чекање на слободно место:
– У јавном сектору, лекар дома постаје изабрани лекар корисника, док приватни домови немају такву могућност, па корисници додатно плаћају здравствене услуге – објаснила је.
– Цена смештаја у приватним домовима почиње од 70.000 динара месечно, али то покрива само основне услуге попут становања, исхране и основне неге. Све остало се додатно плаћа – нагласила је Сатарић.
Миловановић је додао да је у прошлости постојала сарадња са Министарством рада, која је омогућавала субвенционисани смештај социјално угрожених у приватним домовима, али је тај модел угашен.
– Показали смо се као социјално одговорни пружаоци услуга. Надамо се да ће се ова пракса обновити – рекао је.
Цене у приватним домовима за старе у Србији у великој мери зависе од додатних услуга које нуде, атрактивности локације, величине соба и укупног нивоа комфора. Како би привукли и задржали квалитетан кадар, власници су приморани да обезбеде конкурентне плате. Занимљиво је да се све већи број неговатеља и медицинских сестара, који су претходно радили у иностранству, сада враћа у домаћи приватни сектор.
– Имамо домове који су на нивоу светских стандарда, не само балканских. Цене се крећу од 100.000 до 250.000 динара, што је значајно јефтиније од цена у Америци, Канади или Немачкој – истиче Миловановић.
Међутим, поставља се питање статуса корисника и њихове платежне моћи. Сатарић наглашава да су пензије у иностранству знатно веће, што многима омогућава луксузан боравак у установама сличним хотелима са пет звездица. Уз то, корисници не морају плаћати станарину, комуналне трошкове нити земљишне таксе, што чини ову врсту смештаја привлачном опцијом за оне који имају финансијску сигурност.
Статистика Републичког завода за социјалну заштиту, иако није ажурирана за 2023. годину, открива да у Србији постоји око 20.000 места у приватним и државним домовима. Од тог броја, приватни сектор обухвата нешто више од 10.000 места, док државни сектор нуди приближно 9.000. Иако је попуњеност у овим установама током године око 80%, постоји проблем с листама чекања.
– Људи чекају на смештај у државним домовима више од годину дана јер немају сви довољно новца за приватне домове – каже Сатарић.
Квалитет услуга у приватним домовима често је предмет дискусије. Миловановић истиче да је већина корисника задовољна:
– Погледајте рецензије већине приватних домова, незадовољство је ретко и углавном везано за неочекиване трошкове због погоршања здравственог стања корисника.
Миловановић сматра да инспектори треба да имају едукативну улогу, а не да изазивају страх
– Треба нам више инспектора који ће бити од користи како установама, тако и корисницима.
На крају, сви се слажу да је системска реформа социјалне заштите неопходна.
Немамо довољно домских капацитета нити системски решено питање интегрисане неге – закључује Сатарић.
– Потребно је развити дневне услуге у заједници, јер не желе сви да сместе своје ближње у домове, нити је то увек потребно.
