У свету у којем све брже корачамо напред, док нас истовремено све чешће сустиже прошлост, уметност постаје оно ретко место у којем време престаје да се понаша по својим правилима. Она памти оно што је било, али и оно што још није дошло. Између сећања и слутње, рађају се слике које нас не остављају равнодушнима.У радовима Владе Њарадија, пејзажи се трансформишу у ехо света у нестајању — као да природа сама постаје сведок сопственог губитка. То нису прикази стварности, већ одјек онога што се губи, а што смо често превидели.
С друге стране, Мирјана Тијанић обликује фигуре које стоје на ивици човечности и нечовечности, између сна и немира. Њене форме као да се колебају: да ли припадају нашем свету, или тек долазе из оног који нас чека?
Обоје стварају на папиру — крхком и пролазном, попут људске меморије. Њихове боје крећу се од светлости наде до таме страха, од интимног до општег, од личног бола до колективне стрепње.
Ова изложба није само визуелно искуство. Она је позив да успоримо. Да се зауставимо и погледамо — не само у слике, већ и у себе. Јер уметност, у овом случају, није бег од стварности, већ простор у коме се прошлост и будућност додирују.
Изложбу можете посетити до 30. септембра.
