Питање заштите права на дом поново је у фокусу јавности након најаве могуће измене Устава Србије у вези са извршним поступцима. Кључно је питање да ли ће породичне куће и станови и убудуће моћи да буду предмет извршења или ће бити уведена посебна уставна заштита.
Иницијатива за измену Устава долази у тренутку када расте број случајева у којима извршитељи продају породичне домове како би се измирила дуговања, што изазива велику пажњу јавности и стручњака. Заговорници измена указују на то да је право на дом једно од основних људских права и да мора бити снажније заштићено, док противници упозоравају на могуће нарушавање права поверилаца и ефикасности извршног поступка.
Очекује се да ће предстојећа јавна дебата и стручне расправе дефинисати оквир измена, како би се пронашла права мера између права на дом и права на имовину.
Говорећи о најављеним променама, председник Извршног одбора Коморе јавних извршитеља Вујадин Масникоса каже за Јуроњуз Србија да би Устав заиста требало да гарантује право на дом, али упозорава да се тиме не сме угрозити право на имовину оних који потражују дугове, јер је и то уставно право.
Европска конвенција о људским правима, протокол четири, гарантује право на имовину. Наш Устав у основним људским правима и слободама гарантује право на имовину. Ако ви ограничавате право извршног повериоца на имовину, уставна права могу бити ограничена само другим уставним правима, каже Масникоса за Јуроњуз.
Он наводи пример Немачке, где право на социјалну сигурност подразумева обезбеђивање алтернативног смештаја у случају исељења.
То не може да буде да сада ви живите у Крунској улици или у центру Београда и да сматрате да не треба да вратите дуг, истиче
Које ствари су већ заштићене од извршења?
Масникоса подсећа да постоје законска ограничења која штите одређене приходе и имовину грађана од извршења.
Закон у члану 218 и 258 Закона о извршењу и обезбеђењу наводи шта све не може да буде предмет извршења – више од половине зараде, или трећине ако је испод просечне, или четвртине ако је минимална. Не могу се узимати лична одећа, медаље, инвалидска помагала и слично, прецизира Масникоса.
Међутим, како каже, постоје нелогичности које би требало преиспитати.
Не смемо да узмемо кућног љубимца који можда вреди неколико хиљада евра, али можете човеку да узмете козу са којом прехрањује своју породицу, као пример наводи.
На питање да ли се заштита дома може регулисати законом, без промене Устава, Масникоса одговара двозначно.
Неке ствари могу, али неке не. Право на имовину је уставно право. Ако га ограничавате, можете то учинити само другим уставним правом. Ми тренутно немамо право на заштиту последњег дома као уставно право, додаје он.
„Случајеви исељења изузетно ретки“
Масникоса упозорава да би закон који би онемогућио наплату дугова из имовине могао довести до тужби пред Европским судом за људска права.
Упркос уверењу јавности, Масникоса тврди да су случајеви исељења изузетно ретки.
У нашој статистици то је испод један одсто, тачније 0,046 одсто. Али као што се за свако убиство извештава у медијима, тако и за исељења, па се ствара утисак да су честа, наводи он.
Истиче и да извршитељи поступају искључиво по правоснажним и извршним судским пресудама.
Када пресуда постане извршна, она се извршава. Постоје и објективни разлози за одлагање, и суд и извршитељи могу да примене институт одлагања, закључује саговорник.
