Pre nešto manje od dve nedelje još jedna dama, veoma visoko kotirana u
svetu rok bluza, objavila je svoj novi album Best of Me (Najbolji deo
mene), uz svesrdnu pomoć iskusnih muzičara, a jedan od njih je i Joe
Bonamassa, neprevazidjeni vuk u bluz vodama, čiji se dašak diskretno
oseća na pomenutom albumu. Reč je o Joanni Connor (Džoani Konor).
Od kraja osamdesetih godina objavljuje solo albume, svira gitaru na
svoj, prepoznatljiv način, vokali su joj čisti, jasni i u konceptu onoga što
već želi iskazati. Možda nije posebno vizuelno atraktivna, ali njeni audio
perfomansi zaista predstavljaju pravi užitak za mnogobrojne ljubitelje
roka i bluza.
Džoana je oličenje savremenog bluza i roka uopšte. Album vatreno
otvara numera House Rules (Kućna pravila). Vreme je da se oseti ritam,
da se zaigra celim telom, smelo zakorači na još jednu scenu šoubiznisa.
Od prvog do poslednjeg takta sve pršti, a jetki solo izraz gitare i te kako
daje sjaj numeri. U nešto manje od četiri minuta oseća se dah, ne samo
prošlih vremena, nego i onoga šo će nas tek sačekati. Sledeća numera je
Pain And Pleasure (Bol i zadovoljstvo). Reč je o pravoj bluz numeri,
koja ne razdvodnjava ljubav na trivijalni način, nego istu uskladjuje sa
savremenim tokovima ljudskog življenja. Duša luta i putuje, nema kraja,
noć do jutra i trenutak otrežnjenja. O bolu i zadovoljstvu peva Džoana,
jer jednog bez drugog nema. Prosto, numera je istisla sve ono iz Džoane
što nosi u sebi, u stvari reč je o sazrevanju nje kao ljudskog bića, žene,
slavljenice koja je osvojila ljubav, izgubila istu i stekla životno iskustvo.
Naslovna numera je treća po redu, reč je o klasičnoj ljubavnoj
pesmi. Poenta je da žena veruje samo sebi u ovom hladnom svetu, kada
ljubavi prodju i ostane sama. A dala je najbolje od sebe svom partneru,
no on je njeno srce "pustio". Muzički nepretenciozna, vokalno savršeno
otpevano, kratki jecaji Džoanine gitare samo daju omaž boli opisane u
tekstu. Lagani i prepoznatljivi refren. I tuga… Četvrta numera je
Highway Child (Dete autoputa), gromoglasna numera koja ne ostavlja
nikoga ravnodušnog. Prepliću se gitare, ritam nosi kao da smo zaista na
auto putu gde se kilometri nižu u beskraj i uživa u brzinama. Džoana
želi da ostavi nevolje po strani, doda gas, nemir izbija iz nje jer ona je
dete autoputa, njen život je putovanje, a gde položi glavu za san, tu je
njen dom. I muzika i tekst su iznikli iz Džoaninog dubokog osećaja za
putovanja.
Po meni, sledeća numera je ono što predstavlja pravu Džoanu
Konor, mada nikada ne može sve stati u jedan song. Reč je briljantnom
bluz okidaču I Lost You (Izgubila sam te). Tužni zvuci gitare odzvanjaju
u ušima, ni suza u oku nije daleko da sklizne niz taj vetar posrnuća i
ucveljenog plača. Neko koga je mnogo volela više nije uz nju, a zajedno
su odrastali u ljubavi. Ne beži od toga da ona nije savršena, da je učinila
sve da očuva ljubav, ali da je sada iznutra uništena. Reka za plač i jedno
zbogom su okvir za prošlost…
Šesta numera na albumu je Two Of A Kind (Dve vrste), ali bih ga
slobodno preveo kao Dva smo sveta različita. Džoanina duša je srela
saputnika, ali njihova veza nije jednostavna i obična. Ona je
impresionirana njegovim umom i govorom koji rasplamsava vatru u
njoj. Kada sklopi oči oseća toplinu i zadovoljstvo. Energična i raskošna
numera sa odličnim solo gitarskim intervalima, osećajnim vokalima i
umerenim ritmom koji je u funkciji ritam gitare. Sledi All I Want Is
You (Sve što želim si ti). Sklop njenog nastupa pred publikom i sve
ostalo što ide uz takav bljesak, na kraju se izrodi u samotnu hotelsku
sobu, bez prave nežnosti i ljubavi, a ona ne želi romansu za jednu noć,
obraća se svojoj pravoj ljubavi koja nije uz nju i hoće samo njega.
Umerena numera sa simpatičnim refrenom i porukom da možete imati
sve što poželite, ali da ako u tome nema te iskre ljubavi, uvek će biti
nekog žala, a prošlost nećete vratiti.
Mercuru Blues je rasplamsali rokenrol, sa intnzivnim pijanom
koga prekrivaju brzopotezni zvuci solo gitare uradjeni kroz tri dela
numere koja ne traju duže od tri i po minuta, ali kao da je sav bes izleteo
iz usta Džoane i prosuo se niz klavirski eho u dubokom zaledju
gitarskog rifa i zapaljenog plamena izmedju slučajnih ljubavnika.
Prolaznost života je samo deo njihovih vibracija, bez igara i samo za tu
priliku sročenih.
Shadow Lover (Ljubavnik iz senke) je deveta numera na albumu.
Raspevani glas nudi slobodu u ljubavi, strast i zagarantovanu tajnost.
Pomalo i plesna numera sa izričitom pripadnošću isključivo svojim
mikrosvetovima. Za njom klizi Greatest Of These (Najveći od ovih). Ali
bukvalno klizi kroz neke izlive nežnosti i novog tajnog sastajališta
izmedju nevolje, smrti, loših vesti, haosa i mržnje, gladi, bolesti i rata. U
samo dva i po minuta, lagane numere, koja sa ljubavnim osećanjima
veze nema, ali ima sa izdublljenom nadom da će jednom doći vreme
"mleka i meda", da neće biti ubijanja zbog vlasti i novca, da će na kraju
pobediti ljubav.
Album zatvara Shine On (Zasijaj). Vedra numera koja svoj put
prati od izoštravanja vlastitog uma (da prepozna sve prepreke na koje
naidje), da se ne živi za hvalu i slavu, da se bude ono što jeste, jer svaki
čovek ima svoj neki unutrašnji sjaj, sopstvenu istinu u kojoj svoje bitke
bije, da živi sa smislom i hoda u ljubavi. Hodati i živeti sa smislom je
poenta kompletnog albuma Džoane Konor. Isijavanje daje vlastite istine
i nežno ih utapa u svrhu postojanja ljudskog bića.
Iskreno, Džoana je daleko od one virtuoznosti gitarskog bljeska
koje nudi Bonamasa na svojim solo projektima, ali, iako on više deluje
kao savetodavac na ovom novom albumu, neko ko je dozvolio da iz
Džoane ispliva sve ono što pripada aktuelnom rok bluz teatru, ali
usmereno na jedan suptilniji način gitariskinje i više nego solidne
pevačice, Džoane Konor, konačni otisak je isključivo njen i njenog
benda "Wrecking Crew". Sam album je, uopšte uzeto, miks roka, bluza,
fankija i soula, a ima i elemenata kantrija. Ali, ono što izbija
samouvereno iz svake numere koju je odsvirala i otpevala Džoana je
strast utemeljena u njenoj želji za iskazivanjem da rok bluz ne pripada
samo muškom svetu, da ima i te kako nadarenih pripadnica lepšeg pola
koje mogu da prašte žestoko i da ostave trag u roku, ali i da nežnost i
ljubav mogu tiho opevati kroz sav bol koju samo ženska duša može
izrecitovati, spevati, ali i odćutati. Jedna od njih je i Džoana Konor,
iskusna bluzerka koja ima moju apsolutnu podršku u onome što stvara.
Miodrag Marković
