Najteži su oni razgovori koje vodih sam sa sobom. Večita preispitivanja, kritike u
vezi vlastitih izbora i učinka pred istima, ostavljaju unutrašnje belege, više no bilo koje
uvrede primljene sa strane. Samouniženja su bol koja se gumicom izbrisati ne mogu.
No, sopstvena sujeta se samo gordošću hrani. Jureći kroz dostupne memorije života,
listajući sve grehove i poneka učinjena plemenita dela, lako shvatih da sam samo
prolazan kamičak po kome morski val udara i spira sa mene svu onu lepotu življenja
kojoj sam se prepuštao. Životokaz je samo grubi dah svemira koji se, nekada davno,
oteo kosmosu. Ništa više i ništa bitno.
Poenta je što, ako se želi ići u korak sa životom, ne sme se stati, kretnja u
željenom smeru mora biti taj motiv koji čoveka vodi od prvog uzdisaja do poslednjeg
sklapanja kapaka. No, u međuvremenu, mora se pokušati da se život ispuni na najbolji
mogući način, a to je uvek teži put, ali kretnja, ma koliko bila mala, mora postojati, inače
ode život pored nas. Uglavnom i na žalost, to je gotovo redovna pojava, no šta je tu je.
Ipak, i od statičnosti, da ne kažem malo rada, može se živeti. I to lepo, odnosno ako se
negdašnja stara slava lepo učipi u kolorite savremenog bitisanja. Najsvežiji primer je
obeležavanje 50 godina od najpopularnijeg benda na ovim regionalnim prostorima,
Bijelog Dugmeta i njegovog misaono fizičkog lidera Gorana Bregovića. U redu bi bilo da
je Dugme obeležilo 15 godina stvaralaštva, ali mi ne ulazi u sive ćelije kako neko ko 35
godina sa istim bendom nije snimio nijednu novu numeru, daje sebi za pravo toliko
publiciteta na ime stare slave. Da, majstor copy paste je svoje numere po više puta
pakovao u nove folije, mada je sadržaj ostao isti, samo je mašnica bila drugačije boje.
Možda i nije, ali u poređenju sa prethodnim sigurno nije bolja. No, kako je nostalgija
veoma obrtna stvar, a sećanja populacije ovih krajeva ne može se pohvaliti sa
dugovečnošću istih, a pogotovo ako ne staje puno, lako se prodaje, da ne kažem
manipuliše. Monetarizacija misli ne predstavlja nužno i kristalizaciju ideja, ali se da
ugodno živeti.
Pošto Dugme jeste sve, ali ne i festivalski bend, Bregović je otkazao nastup na
Beer Festu i istorijska grupa, u šarenom sastavu, ali ne i sa Bebekom, nastupiće na
jesen u Beogradskoj Areni. Samostalno, kako i dolikuje najvećoj Balkanskoj muzičkoj
skupini, a tu je, svakako, vodilja i čistog finansijskog računa. U poslednjih pola veka,
pored muzičkog i filmskog stvaralaštva, Goran se dokazao i kao sjajan računovođa. Ovi
naši mu nisu ni blizu…
Kada je reč o monetarizaciji delovanja, nije tu samo reč o gore navedenom
bendu. Lepo je, u početku stidljivo, krenulo i tribute bendu Ribljoj Čorbi. Sa novim
pevačem, izvodiće stare numere Bore Đorđevića. Onako prkosno i jedno, pokušaće
predstaviti pređašne numere u novom vokalnom izvođenju. Možda će to i bolje zvučati
no original, ali me lično ne interesuje. Onoga dana kada je Bora prestao ratovati sam
protiv svih, a najviše protiv sebe samog, za mene je Čorba prestala postojati. Možda
neko može konzumirati više puta podgrevana jela ili jesti ista zagorela, neslana i
bjutava, ne moram ja.
Ipak, na muzičkoj trpezi u poslednjih par godina ima i svežih stvari za nas
probirljive konzumente. Spoj vlastitih iskustava i mašte sasvim nenametljivo prepliću, iz
stare garde Mile Kekin i Miki Radojević sa dva izuzetna albuma, Nenad Marić iliti Kralj
Čačka sa više sjajnih singlova i jesenjim albumom u najavi, te Ivan Jelenković i njegov
Bair sa odličnim rok pank albumom, kao i mostarski bend Zoster sa veoma neobičnim
albumom Najgori i popularnim singlom Ne okrećem se tata koji puni top liste regionalnih
stanica sa istim ili sličnim govornim područjem.
Naravno da ima tu još puno mlađih bendova koji mogu biti muzički veoma
atraktivni i svojim nastupima privući pažnju šireg auditorijuma. Pa šta je onda problem
sa svima njima, a i nama? To što svi oni, da se skupe zajedno, i pored nespornog
kvaliteta koji poseduju, ne mogu napuniti beogradsku Arenu. Dugme i Bregović mogu.
Uz staru slavu, medijsko eksponiranje do krajnjih granica, lagano sopstveno strimovanje
numera od pre pola stoleća, te koketiranja sa pop folk sazvežđem, uz relativno
pristupačne cene, eto narodu igara. Podrazumeva se da hleb već imaju.
E, sad se pitate da li ću i ja biti u Areni te ugodne jeseni i listati emocije iz bivših
života? Naravno, ali ću povesti mlađe naraštaje da čuju kako se pre 50 godina sviralo i
pevalo u samoupravnom socijalizmu. A da li je sa istim i ta muzika lagano nestajala, ili
je samo Dugme prestalo da se kotrlja, ne znam. Možda me Bregović i bend konačno
iznenadi kvalitetnijim ozvučenjem, za razliku od pre 20, 35 godina, a možda i pročujem
bolje….
Miodrag Marković
