U rodoslovlju strateških imena muzičara koji ostaviše trag svog
postojanja na sociološko-kulturološkom podneblju poluostrva prostog
naziva Balkan, iako sve do zadnjeg upisanog živorodjenog člana na
istom, dobar deo bi rado prebegao bilo gde, ali eto, sve do poslednjeg
zalutalog tragaoca za boljim životom koji ovde uklesaše svoje
postojanje, svakako je Branimir Štulić Džoni, ili ti njegov bend Azra.
Mada, sve je to isto, Džoni je Azra i obrnuto.
Trećeg nema. Teško
stvorivši ime, Branimir je tako stvorio i sebe samog. Sama Azra je,
videlo se tek posle više decenija, jedna nit samodržanja umetnika, koji je
predočio o jednom vremenu na svoj način, a dobar deo tadašnje
populacije koja je bila sklona savremenoj muzici u to doba, ga je i
prihvatila. Dobar deo je čak i razumeo poruke koje je Džoni nosio ispred
vremena u kome je pokušao sažvakati dogadjaje koji su ga okruživali.
Da ne bude zabune, on je i tada, kao i sada, smatrao da nije adekvatno
shvaćen, da je suviše dao, a premalo dobio, no to je neka druga priča.
U konstantnoj borbi svih protiv svih, pojedinca protiv sistematskog
nametanja mišljenja, te neumornoj borbi protiv samog sebe, Džoni
objavljuje peti album pod nazivom Kad Fazani Lete. Za samo deset dana
isti je snimljen u drugoj polovini januara pre pune četiri decenije, te na
radost poklonika Azre, vrlo brzo se zavrteo na gramofonima istih. Na
albumu se nalazi deset numera, no ima tu jedna mala začkoljica, album
je kompaktna celina sa još jednom numerom koja je objavljena na singlu
Dovidjenja na vlaškom drumu. Tako, da bi se razumeo kompletan
materijal neophodno je isti odslušati kao celinu, a što obavezno
uključuje i pomenuti singl
Kad fazani lete je najčvršće odsviran album, jak i arogantan,
beskompromisan, otpevan sa puno besa, gorčine i neskrivene ljutnje.
Čvrstoća se ogleda u gotovo svakoj numeri, bez preterane doze cinizma,
poziva za razgledanje sveta kroz neka drugačija sočiva, a ta oštrina nije
uminula ni kroz klavirski deo odsviranog Plavog goluba. Ta buka koju je
u sebi nosio Džoni u to doba, vešto je pretvorena u zvuk i poetičan tekst.
Glasne žice su mu svakako prenapregnute, ali želja za osvetom ne
manjka ni u jednom segmentu istine kojoj on kao vokal svedoči o
neprestanoj unutrašnjoj borbi za otkrivanje svake prevare. Teško da je i
tada bio svestan da istinu malo ko priziva, da se istina pokriva kao
rukavom ispod kaputa. A ti njeni tragovi mirisa mogu ostati samo ovlaš
na usnama buntovnog pesnika, no ništa više. Razlog je jednostavan,
svima nama odgovara istina kod drugih, a svoju bismo teško izneli na
svetlo dana, istu smatramo kao vlastitu intimu, no da li je, to je uvek
otvoreno pitanje.
Sam song Kad fazani lete je muzičko-vagabundski pokušaj
obraćanja svim pokornima da su lako prepoznatljivi u svom naumu
vlastitog skrivanja. Davno već ugazivši u mulj bez ponosa i prkosa,
ogrezli u mržnji, sujeti i vlasti, bez suvišnih zapitkivanja, samo kajanje i
uzaludan trud da se izbegne prevara, krhki mir i ruke da ostanu čiste.
Naravno, sve je to nemoguća misija.
Noseća numera na albumu je Kao i jučer. U njoj je satkana sva
prošlost, zacementirana sadašnjost i proročnički iskazana budućnost.
Zavesa, gvozdena, prošlo stoleće, nemi svedok, pesnik u nesnalaženju i
otvoren kosmos prepun stvorenih slika, a da bi postojala vera u bilo šta u
nekom budućem životu, spominje se i ljubav prema voljenoj osobi. Sve
je to začinjeno muzikom koja kao da zaista luta svemirom, onako
besciljno, ali jetko, slavodobitno, ali prepuno pokajanja i neizrecive neke
sete.
U teškom hard roku je uradjena numera Andjeli, tekstualno je
opredeljena u bilo kom dobu i bilo kojem sistemu. Istinski i
pripovedački u samo par stihova, bez zamagljivanja i skrivanja, ogoljuje
se svaka sličica pred onim okom koje želi da je vidi. Andjeli su obojeni i
opori. Brzi i neumitni da iskušaju svakog ko im se nadje na putu.
Rokerski pozamašno, u muzičkom smislu, uradjena je numera
Nemir i strast. Gromoglasno, burno i sa kratkim solo deonicama, budi i
najdremljive sanjare, nema utihnuća, jer tu su i nemir i strast, uzdah i
olovni kovčezi. Sve to stoji u numeri pesnika suviše uzbudjenog da ogoli
sećanja do kraja, a suviše sujetnog da stane na pola puta, zato su i nemir
i strast na istom drumu, bahati i gordi, ali uvek na strani gubitnika, a
nisu pobedjeni.
Album zatvara numera Plavi golub, sjajni sentiš odsviran na
klaviru. Kišni dan, tuga na duši i očaj na licu, ples senki kao nestvarni
igrokaz na utuljenoj svetlosti pred suton. Razvejani tonovi prosuti od
strane crnobelih dirki i zvonki vokal otpočinili su još jedan poetični san.
Problem nije u težini izrečene stvarnosti i realnog slikanja stanja
svesti ljudskog bića, nego u markaciji vrednovanja uradjenog i
osmišljenog destruktivnog vokulara ljudskog bića pred samim sobom.
To pokušava objasniti Džoni u svom letu mrtvih fazana. Metaforično, ali
i lako prepoznatljivo, od ugaslih ideala kroz višedecenijsko skrivanje iza
revolucionarnih parola, neuvedene demokratije, do potpune arogancije
punjenih ptica koje su nasledile Vodju posle njegovog odlaska. Numera
oslikava stanje političkih odnosa početkom osmdesetih godina prošlog
stoleća ujedno nudeći neizvesnu budućnost svim akterima. Širina
Džonijevog iskaza je saglediva, kako u prostoru, tako i u vremenu, ali ne
zaboravite i vizionarnost istog. On svoj beg niti prikriva, niti opravdava,
ćutnja mu daje nadu da otpliva do poslednje uvale svih misli koje je
odrecitovao uz srdžbeni smešak i poneku psovku. Zbog svih tih detalja,
poruka albuma uvek je u trendu, a isti je muzičko štivo na kojem su
sazrevale generacije.
Miodrag Marković
