Када човек зађе у неке дубље године, схвати колико тога мало зна. Када сте у младом добу, мислите да све знате, а да само недостаје мала доза среће да бисте били оно што мислите да треба да будете и да То припада баш Вама. Наравно да то није тако ни у једном наведеном случају. Но, како збрајате године, бивате опрезнији, не зато што сте паметнији, него што искуство говори да треба да прикочите и тамо где бисте додали безбедно гас до даске. Нико живот из књига научио није.
Пре тачно 45 година загребачка група Филм објавила је свој први сингл Кад Си Млад, док је на другој страни синглице блистала тема Заједно. Ево, ни после скоро пола века не могу определити која је нумера „јача“. У то доба када сам истински постајао млад, ни после оволико протутњалих година, није ми јасно како сам се навукао на рокенрол. У мојој кући се у то доба није слушала никаква музика, класика тв-а оног времена, стрипови, спорт, ништа посебно и ништа значајно. Таленат за музику никада нисам имао, а није да нисам покушавао, али сам научио да слушам исту, наравно на свој начин. Живећи у провинцији, пре скоро пола столећа, тешко сте долазили до музичких издања које бисте волели имати. Када сам дошао у посед горе описане синглице, мојој срећи тешко да је краја било…
Јура Стублић је 1978. године основао Филм, а раније је једно време чак и Бранимир Штулић свирао са њим, но врло кратко, пошто су несугласице међу њима бивале све израженије. Его на его када удари зна се како се такви сукоби свршавају. Младалачко бунтовни Јура Стублић и његов бенд подуже су чекали на издање сингла, а све због омота истог, да би и они били носиоци надолазећег новог таласа. Безбрижно време и хиперпродукција стајали су пред њима.
Кад Си Млад је универзална тема, експлозивно брза, кратки соло где дувачка секција доминира, ритам вас у тих само пар минута експресно носи, младалачки луцидно, једноставним језиком речено – заносно. Пишем о синглици и нумери на мини концертном албуму У Кулушићу Ливе… Ако исту слушате на каснијим компилацијама бенда, верујте ми музички је уништена у смислу да буде приближена ширем аудиторијуму, изгубила је онај набој и оштрину коју је имала на синглу и поменутом концертном албуму. Простије исказано, нема оног првобитно замишљеног уздигнућа, односно духа. Мислим да је каснији клавијатурни упад избацио саксофон и тиме отупио оштрицу теме. Оригинал је, ипак Оригинал, све друго није било то то…
На другој страни сингла бриљира нумера Заједно. Једноставна тема, говори о искреном другарству и тренутним љубавима. Места усамљености нема. Кратка нумера, али дубоког даха, исцрпљујући надахнута и обојена свим оним младалачким тежњама, ритмично експлицитно експресна, не оставља равнодушни рад ногу. Све је тако ватрено и прелепо у тих неколико минута. Имате жељу да се што више одужи, размахне и пружи искрени одушак љубави. Басови као да плове на саксофонској минијатури, док ритам гитара надмено пршти и баца мале муње око слушаоца. Но, на жалост, на стриминг платформама ( претплатник сам Тидала и Дизера) тешко ћете наћи ову нумеру у оригиналу, па и на мини концертном албуму, ова тема је једноставно уметнута и мало другачије одсвирана, а оригиналне нема. Како поседујем све албуме,односно грамофонске плоче групе Филм, без компилација, дајем себи за право да чврсто стојим иза овога што пишем. А пишем искрено и надасве трудећи да будем што објективнији у свету до кога је реалност именица која залуд кроји мисао.
Јуру Стублића сам пре једно десетак година гледао и слушао на Барском љетопису. Нити је он био онај Јура с почетка каријере, нити је бенд био онај Филм са Младеном, Јуријом, Пиком и осталим члановима са почетка осамдесетих година. Била је то само једна јефтина тезга у низу преживљавања Стублића и оних који су га пратили. Ни он ни Филм у овом веку не постоје. Ма колико се он батргао и покушао удахнути себи неки нови живот, његово умеће заинтригираности и музичког спева, нестало је са претходном државом.
Међутим, остали су његови рани радови који говоре о необузданој младости, љубави и другарству, но све то остаје прибележено у једном тренутку нашег и његовог постојања, ништа више, но ни мање. Сасвим довољно да остане један трачак самопоуздања у музичком свету који је немилосрдан и махнит у смислу неодрживости статус квоа, где свако време има своје јунаке, али и оне трагичаре. А за потврду наведених речи, неопходан је протек времена. Можда не дочекам то ја, али неко ће свакако разумети и пустиће мисли и руку…
Миодраг Марковић
