КАКО ИЗГЛЕДА ПРОЦЕС АУТОВАЊА КОД ЛГБТ ОСОБА У СРБИЈИ?

Аутовање се дефинише и као комплексан развојни процес интрапсихичког и интерперсоналног признавања а неки аутори сматрају да је аутовање нужан корак у развоју интегрисаног идентитета хомосексуалне особе.

Одговор на питање колико је процес аутовања важан и како све утиче на животе ЛГБТ особа може се наћи у истраживањима која се баве менталним здрављем ЛГБ особа, а која показују да на њихово ментално здравље снажно утичу социјална подршка и подршка породице. Подршка породице, такође, утиче и на степен развијености хомосексуалног идентитета.

Поред ефеката на индивидуалном нивоу, аутовање може имати ефекта и на интерперсоналном и породичном нивоу, обзиром да неке од последица аутовања могу бити и повећање блискости у односима, како у дијадним, тако и у породичним. Рекције родитеља на аутовање детета се разликују и обухватају спектар од шока, љутње, туге, до прихватања.

За лезбејке, геј мушкарце трансродне особе, саопштавање своје сексуалне оријентације или родног идентитета родитељима представља веома стресно искуство, и сматра се највећим изазовом у животима ових особа, али и као неопходан корак у формирању интегрисаног идентитета. Истраживања која су се бавила процесом аутовања показала су да ове особе осећају страх приликом аутовања, али и да се брину због одбацивања од стране породице, кривице, као и да имају жељу да заштите своју породицу од кризе. С друге стране, реакције родитеља могу варирати од порицања, преко беса до прихватања.

Здрави породични односи у таквој кризи су “неуобичајени”, те они неминовно оштећује породичне односе. Процес аутовања детета доводи до болне породичне кризе која се неретко може завршити искључивањем детета из породице. Одговор на питање колико је процес аутовања важан и како све утиче на животе ЛГБТ особа може се наћи у истраживањима која се баве менталним здрављем ЛГБ особа, а која показују да на њихово ментално здравље снажно утичу социјална подршка и подршка породице.

Истраживања рађена на тему аутовања ЛГБТ особа показала су да се ове особе начешће аутују пријатељима (73%), онда наставницима или стручним сарадницима у школи (8%), затим мајкама (7%), браћама и сестрама (3%), док се најмањи број ЛГБТ особа аутује очевима (1%) Сазнавање родитеља може бити директно, кроз саопштавање од стране детета, или индиректно, али је иницијална реакција управо та које се деца највише плаше и која може нанети највећу штету будућем односу.Најчешће реакције мајки, према њиховим речима, биле су шок, јака емоционалност и плакање и порицање, док су очеви подједнако реаговали шоком, узнемиреношћу и порицањем.

Они родитељи који су приписивали каузалност хомосексуалности урођеној карактеристици су били склонији да прихвате своје дете. Током иницијалне фазе прилагођавања, многи родитељи су се отуђили од свог уобичајеног друштвеног миљеа, и емоционална подршка од стране детета је била критична у тој фази, као и сазнавање информација везаних за хомосексуалност. Духовна и морална димензија огледала се, код неких родитеља, у схватању да је љубав према њиховом детету највиша вредност, као и у преиспитивању дотадашњег система уверења и вредносног система, а како би нову информацију о детету инкорпорирали у своје вредновање. Сви родитељи су, размишљајући о ширем или ужем друштвеном контесту, могли да препознају изазове и тешкоће које њихово дете чека у животу, а због припадности ЛГБТ популацији. У том смислу, родитељи највише изражавају бригу и љутњу јер њихово дете мора да се бори за своја права, јер друштво није довољно освешћено и пуно је дискриминације према њиховом детету.

Уколико се у обзир узму генерални ставови о ЛГБТ заједници у Србији, писања медија и начин извештавања о ЛГБТ особама, као и заступљеност разговора на ове теме у образовању и јавном простору генерално, није зачуђујућ налаз да се родитељи боје за безбедност своје деце. Многи родитељи који су имали реакцију страха отворено су и наводили да је њихов страх заснован на информацијама које до њих допиру кроз водеће медије, а које се односе на физичко насиље над ЛГБТ особама.

Ранија истраживања показала су да аутовање породици може произвести породичну кризу, те да породица често нема утврђен систем правила на који начин да ту кризу и разреши. Рекације родитеља на аутовање детета имају снажан утицај на ментално здравље и живот ЛГБТ особа, те је стога разумевање њиховог искуства кључно за разматрање на који начин се овим родитељима може пружити подршка током процеса сазнавања и прилагођавања.

Родитељи могу имати различите рекације и оне могу бити и оштећујуће, како за дете, тако и за однос између родитеља и детета, па чак и за самог родитеља. Начин на који родитељи сазнају за сексуалну оријентацију или родни идентитет детета може имати утицај и на рекацију родитеља, као и свесност родитеља да је дете другачије од када је било сасвим мало. Подршка родитељима да одрже контакт са дететом и не избаце га из куће након аутовања, као и подршка у остваривању отворене комуникације са дететом, могу бити најважнији кораци подршке који могу очувати породицу на окупу, али и којима би се избегле негативне последице одбацивања на дете,
укључујући и психичке проблеме и суицидалност.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/kako-izgleda-proces-autovanja-kod-lgbt-osoba-u-srbiji/