225
Ракија је имала велики утицај на развој нашег села. Кад кажем село онда мислим на сва села Србије, а са посебним нагласком на село где сам рођен. Не, нисмо ми веће пијандуре него други, можда само чешће натежемо флашу, жешће се радујемо кад пијани славимо, тужније плачемо кад накресани жалимо, па нас то изнело на лош глас.
У почетку су сви који воле да потегну били равноправни, сви су били шљокаџије, али време и нови обичаји су извршили класификацију: алкохоличари, обичне пијандуре, боеми. Нама, простим сељацима, су и даље сви били исти, али смо имали преча посла но да расправљамо о томе.
Е сад, оно важније.
Инфрастуктура.
Сељаци ко сељаци сви би да имају пут, али да исти не сече његову њиву него комшијску. И никако да се договоре док не одредише најпоштенијег међу њима, извесног Видојка, да трасира пут. Како Видојко каже, тако ће бити. А наш Видојко, мало накресан, па ђа лево, ђа десно, ђа вамо, ђа тамо, али село доби пут, нешто ко Шарганска осмица. Селу пут, а Видојку надимак Геометар.
Здравство.
Моје село је имало стоматолога можда и пре Будимпеште. Стратимир. Много неки храбар човек. Прешао Проклетије, Крф, Солун. Ваљда тамо од Француза и научио како се ваде зуби. Е њему главна анестезија била препеченица. И њему, и пацијенту. Дрмне он две љуте, па једну сипа пацијенту. Опет себи две, пацијенту једну. Онда, кад установи који је зуб кваран, извади онај лево од њега, па онај с десне стране, да мало разгрне и направи простор. Процедура мало дужа, али здравство функционише.
Култура.
Неки туристи грешком прошли кроз наше село, свратили у ону нашу механу, па ти један од њих питао за неког тамо што седео у ћошку кафане и којештарио. „А она замлата!? – коментаришу сељаци. – Нема паметнија посла но дангуби уз ракију, баљезга кобајаги неке стихове. Све нам столњаке ижврља“. Ту им странац објасни да да је то сеоско жвркало живи културноисторијски споменик, да није ни алкос ни пијандура него уметничка душа и боем. Ето, да не беше залуталог туристе моји сељаци би и дан данас живели у незнању и уверењу да је пијандура. Политичарима из месне заједнице се то допаде да то наше спадало представљају као туристичку и културну атракцију села, а за остале је био оно што и до сада. Додуше и политичари су мислили исто, но нису смели јавно да признају како им се не би замерило да су против новина и напретка.
И ово је тек мали део оног што је ракија учинила за наше село и сељаке.
На пољу психологије (какви бре бенсандини, бромазепами) , образовања (свака литра се бодовала као оцена више), наталитета (колико се само њих оженило захваљујући томе што су попили чашу мученице више).
Ајд, живели ви мени!
Пише: Милко Стојковић
