Најаву нове књиге Културног центра (Градског позоришта) Смедеревске Паланке почећемо реченицом: Не покушавајте да било шта пишете и било шта кажете, јер све је већ написано и све је већ речено, како је у поговору књиге „Фестивалске боцкалице“ написао афористичар Илија Веселинов.
Ова заједљива, афористичарска сугестија људима који имају намеру да се пера лате, у случају књиге аутора Томе Митровића, може се рећи да је неприкладна. Jедном приликом Р. Б. Марковић рече: ,,Ко зна да пише – неће, а ко не зна не можеш га зауставити.“ Митровић свакако припада овим првима, само што он и зна и хоће да пише. Да ли је о позоришту, и о свему оном што позориште чини, неко на овакав или сличан начин већ писао? Чини се да није.
Сабрани афоризми у књизи „Фестивалске боцкалице“ су провалили душу позоришта, ушли иза кулиса, увукли се испод позоришних дасака. Митровић ,,човек од позоришта“ и ,,човек од пера“, овом књигом нам је показао како је лако и како је потребно спојити две уметности: позориште и писање. Сабирајући афоризме и кратке мисли које су изречене и записане у Фестивалским билтенима штампаним после сваке представе Митровић се, како сам каже, прихватио незахвалног посла са неизвесним исходом.
Посао му је био незахвалан али му на исходу свакако можемо бити захвални. У времену хиперпродукције књиге, нарочито афоризама приређивач се овим сабраним афоризмима дистанцирао од учмале Српске афористичарске сцене. Можда је све већ написано и све већ речено али, читајући књигу „Фестивалске боцкалице“, закључак је: Треба писати, и то овако, како је то Митровић радио пишући ову књигу. У сваком случају: Необична, освежавајуће занимљива књига, како за ,,позоришни“ тако и за ,,афористичарски“ свет.
