У нашем народу постоји обичај да на дан сахране, али и у неком периоду након смрти блиске особе, треба да се носи „црнина“.
Ношење црнине у нашем народу је симбол жаљења, а углавном се односи на ношење искључиво црне одеће и обуће, без икаквих шара и украса. Код жена се примећује и ношење црне мараме, док се оба пола често одлучују да носе флор (црну плочицу која се прикачи на одећу и такође означава жалост.
Неко носи црнину 40 дана, неко 6 месеци, неко годину дана, док у случајевима дубоке жалости, као што је губитак детета, неко се обавеже на доживотно ношење црнине.
Међутим, да ли је у питању само народни обичај или је црнина нешто што црква прописује? Шта православље каже за период жалости? Шта је пожељно, а шта је ствар личне одлуке засноване на моралним начелима? Све недоумице открива нам отац Радослав Савовић, старешина храма Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици.
„Не постоји ништа што би црква одредила, то је увек ствар личног афинитета. Жаљење је, пре свега, унутрашње стање човека. Онај ко пати за неким тако покушава да на било који начин надомести његов изостанак. Али, неке ствари просто морају да се проживе и преживе, а та црнина је само манифестација жаљења. Мада не мора да буде тако – имате људе који носе црнину и имају све манифестације жаљења, али им је понашање у потпуности другачије од стања жалости“, каже свештеник.
Још једно веровање које се усталило у нашем народу јесте да не треба славити славу те године када неко из породице умре. Отац Радослав истиче да је то погрешно.
„Слава је сама по себи достојанствен чин, никад није нешто што треба да славите уз гласну музику или у кафани. Слава је прослава светитеља, заштитника једног дома, једне породице, и без обзира колико је стан велики или мали, колико може да се прими гостију, увек треба славити у кући, у тим условима који су могући. Данас као да је најважније да се једе и пије. Слава је највише оно што је апостол рекао – да је царство небеско радост и утеха у Духу светоме, а не јело и пиће.
Није проблем да се уз јело и пиће прослави светитељ, али доминантан треба да буде тај богослужбени, сакраментални чин – да се освешта водица, да се на дан славе пресече колач, и да се освешта жито. Симболика тог жита је увек да се приноси у славу Божију и част светитеља којег славимо, а за здравље оних кој су спремали и оних који кушају то жито, и за покој душа наших преминулих сродника. Слава треба да буде континуитет. Породица ће тога дана свакако ручати, у том смислу зашто не би прославили у правом смислу, а то је да се освешта жито и водица и пресече колач. Све остало су само околности и могућности, да ли може и колико може да се спреми. Неко чак попставља питање да ли Васкрс треба да се слави након смрти ближњег. Тек Васкрс треба да се слави! Имате Побусани понедељак је записан у црквеном календару, када се јаја носе на гробље, и мртвима се објављује васкрсење. То је симболика тог дана. То је нешто као задушнице“, сматра духовник.
На питање шта треба радити у случају крштења и венчања у периоду жалости, будући да постоји веровање да годину дана након смрти у породици не треба правити прославе, отац Радослав нам је рекао како је и то суштински ствар моралне одлуке.
„Крштења и венчања сама по себи носе неку врсту прославе и радости. Данас су те прославе добиле толики значај да ми некад није јасно да ли људи резервишу ресторан због венчања или праве венчање због ресторана, али ни то не треба генерализовати. Да ли је морално лоше или добро – можда је најважније не ићи у крајност. Ако породица испоштује тих годину дана, то је лепо, а ако направе крштење или венчање без неке велике прославе, и то је лепо“.
Када је реч о даћама, отац Радослав каже да у смислу обреда то није обавезно, али људи практикују да зову људе на даће након опела.
„Ако се спрема даћа, треба испоштовати ако је време поста да буде посна храна. Људи мисле да треба да буде оволико посних и онолико мрсних даћа, а то није истина – гледа се искључиво да ли пада у време поста или не. Важно је знати и да на гробље не треба да се износи никаква храна, осим жита и евентуално нешто од пића, да се људи освеже. Никако на гробљу не треба да се прави гозба“.
