Традиционално се у пензију одлазило с навршених 65 година, али сада се све више људи суочава с идејом да је напуштање радног места у шездесетима нереално или чак неразумно, нарочито с обзиром на данашње околности – све дужи животни век и повећање трошкова живота.
Извршни директор инвестиционе фирме ‘Блек Рок’, Лери Финк, обраћајући се инвеститорима, упозорио је на изазове с којима се суочавају радници који планирају отићи у пензију у шездесетим годинама.
Финк каже да растом глобалног просечног животног века, проблема с друштвеним сигурносним мрежама те повећањем трошкова живота пензија од 65. године неће бити остварива за многе људе.
Он наглашава да је ситуација с пензијама пуно тежа него што је била пре 30 година, а предвиђа да ће бити још тежа за 30 година, пише Би-Би-Би-Си.
Од 2000. до 2019. глобални просечни животни век повећао се са 67 на 73 године. До 2050. године УН очекује да ће једна од шест особа широм света бити стара 65 или више година. А како популација стари, многе ће земље ускоро достићи тачку у којој ће више људи напуштати тржиште рада него што ће улазити на њега: у Великој Британији та би тачка могла бити достићи до 2029. године; у Бразилу до 2035. године; у Индији до 2048. године, а у САД до 2053. године.
Професор Ребека Сир, стручњак за популацију и здравље на ‘Лондон Сцхоол оф Хyгиене анд Тропицал Медицине’, указује на чињеницу да се просечни очекивани животни век у Британији континуирано повећава од средине 1850-их година. Међутим, време за пензионисање није се знатно променило током тог периода.
У контексту драматичних промена у здравственом и економском окружењу, поставља се питање да ли је циљ пензионисања у 65. години потпуно нереалан у савременом свету?
Гал Ветштајн, истраживач у Центру за истраживање пензионисања Колеџа Бостон, каже да није сасвим јасно зашто су средње шездесете године стављене у фокус. Он сматра да постоји недостатак јасноће или разумевања о томе зашто је баш то доба старости постало стандардно за пензионисање у многим друштвима.
Ветштајн сугерише да је та старосна граница можда донесена за подстицање људи да напусте тржиште рада како би се ослободило место за нове раднике.
Старост од 65 или око 65 година и даље се користи као глобални стандард, упркос томе што се поставља питање његове релевантности у савременом друштву.
У САД је програм здравственог осигурања доступан само одраслима који имају 65 или више година (осим у случајевима млађих особа с инвалидитетом). Такође, Американци могу почети добијати пуне социјалне надокнаде тек од 67. године.
Слично томе, у Британији грађани могу затражити универзалну државну пензију са 67 година.
Многи програми за пензију и здравствено осигурање усвојени су средином 20. века, када је просечни очекивани животни век био значајно краћи него данас. Например, у Великој Британији просечна очекивана животна доб износила је око 66 година за мушкарце и 71 година за жене.
Међутим, како су просечна очекивана животна доб и здравствени стандарди порасли, људи сада живе знатно дуже, често до осамдесетих и деведесетих година.
Проблем настаје јер се ти владини програми нису адекватно прилагодили новој стварности. То значи да политике и накнаде које су некада биле намењене подршци пензионерима више нису у складу с потребама и стварношћу савременог света.
Многи стручњаци слажу се да је пензија у шездесетима сада више сан него стварност. Када је у питању пензионисање, ‘мислим да је 75. нова 65. година’, каже Пари, а преноси ‘Тпортал’.
