Теорија каже да би, како би се одржао пензиони систем какав је код нас, требало да број запослених у односу на број пензионера буде 4 према 1. Од тога смо одавно одустали, сада би била срећа да стигнемо и до два према један. Јер, у тридесетак општина у Србији има више пензионера него запослених.
На нивоу Србије на једног пензионера долази 1,68 запослених, а у Подунавском округу је проценат још гори – 1,43. Ево како тај однос, по подацима ПИО Фонда, изгледа у Смедереву, Смедеревској Паланци и Великој Плани.
Убедљиво најгора ситуација је у Смедеревској Паланци, где на једног пензионера долази мање од 1,15 оних који за пензиони фонд издвајају из прихода. Ова формулација је најпрецизнија, с обзиром да су, како што можете да видите на графику испод, у калкулацију укључени запослени у фирмама, установама и предузећима, државним и приватним, самостални запослени, па и пољопривредници.
Нешто бољи однос, али и даље гори него на нивоу Републике, бележи се у Смедереву и Великој Плани. У Смедереву је то 1,54 запослена на једног пензионера, а у Плани округло један и по запослен на једног корисника пензија.
Пензионери су, да се разумемо, овде најмање криви. Они су, најчешће читав радни век, издвајали да би могли да, када за то дође време, живе и, испоставило се, на жалост, преживе што им је од живота остало на основу тога. Чак је и број пензионера последњих година у сталном опадању, Велики „допринос“ томе дала је и пандемија, тако да је бројка спала на око 1.680.000.
На све ово, однос висине пензија и примања запослених, уз сва тако громогласно најављивана повећања пензија, и даље је све неповољнији. Од 55 посто пре десетак година стигао је на 45 процената просечне зараде. Наравно, дало би се овде причати и о томе како статистика долази до просечне зараде, али то је нека друга тема, а ово је званична рачуница.
По швајцарској формули, по којој се пензије коригују навише за пола раста плата и пола инфлације, ако плате порасту, рецимо, за 14 одсто а инфлација за 10 одсто, пензије расту за 12 одсто. Дакле, плате расту за 14 одсто, односно реално око четири одсто, а пензије за 12, а реално око два процента.
Инфлација је, званично, око 15 посто, али би и то, што неко духовито рече, требало узети са великом резервом, јер у њено обрачунавање улазе и тако „неопходне ствари за свакодневни живот“ које нису поскупеле као што су цене шина за метро. Мада, када за то дође време, да се неко „угради“, нема сумње да ће и оне поскупети.
И, да не би било да се само констатује, шта нам је чинити? Не остаје баш много решења, имајући у виду, са највишег места у држави, наш толико помињани БДП. Дакле, да се не лажемо, једино решење јесте подизање БДП-а на ниво који би нас стварно сврстао у економије које, судећи по изјавама државних челника, само што нисмо стигли. Док се то не деси, остаје само да се надамо, црно али је тако, да ће број пензионера у односу на број запослених падати. АКОЛИКО ЗАПОСЛЕНИХ ИМА то је мало вероватно, с обзиром, да смо по тој истој статистици, све старији као нација.
