Постоји искрица живота окачена о свемирска искушења, која лебди мирно и тихо, све до онога трена када испусти свој зрак благослова и истински умири у човеку ону водиљу жилу куцавицу, испуни празнину и препороди мисао. Живот, као осмех на лицу кицоша, упакује у свој отежали кофер прегршт бола, поприличну дозу немара и равнодушности,тек понеку мрвицу среће и радости, а у медјувремену накваси лице бригама и борама.
Сваки носећи ожиљак на лицу је само траг оних дубоко урезаних у души, невидљивих, а тако отровно разорних. Бавећи се вакумом измедју тмине и надолазеће светлости, као неуморни приповедач истребљивости људског рода, наратор својој причи додаље укус љубави и оне упорности коју само она може уткати у машту дечака док своје снове снива, али не сам, жели их даровати и делити са другима, ма какви били. Јетка сторија на граници суза и очаја, издиже се попут Феникса сваки пут када је лудорије животних глупости покушају истребити.
Ненад Марић илити Краљ Чачка, кроз сав прикривени цинизам, дар који
уметници имају у својим исказаним остварењима, као да покушава
да сиво небо обоји ватреним бојама искрене радости. Но, задржава
тај пелин на сваком стиху који је изустио. Не дозвољава било какво
ушушкавање у летаргично присвојеним мислима равнодушне
речитости. Његова игра речи плени дахом људске привржености једно
другом, попут сплавара на узбурканој води неукроћене реке.
Стојећи на литици недореченог људског разума, својим стиховима
боји своју круну, његов потез кичицом као да гради неке будуће,
паралелне, светове. Не, није мадјионичар, но крхки стваралац
сопствене мисли коју не чува само за себе, већ има жељу да исте
гради са свим разумним бићима, па чак и да у тој емоцијалној
размени, ставове и ревидира. Вешто копајући по сећањима,
раскрчивши трње довољно око пута којим жели ићи, носи дубоко у себи
неки мир, крије ожиљке и чулно анализира звучне покрете који одишу
тишином, нису распаљени, али далеко од тога да та флуидност између
силе разума и разума силе није огољена у оном смислу искричавости
којом жели спалити ту тишину између саговорника и себе.
Не могу се отети утиску да Краљ Чачка не носи у својим звучним
записима, али и у сценским наступима, жишку стила Том Wаитса, али И
модус представљања поезије попут Стинга, само модернију и
прилагодјенију интонацију сатире у датом опходјењу у тренуцима
када снови тешко раздиру властите оквире. Свесно не пишем
”времену” из разлога што је тренутак само његов део, а сви се
одавно налазимо у цајтунгу са истим. Да ли својом кривицом или не,
мање је важно. Ако нисмо у стању истрчати животни маратон на
свој начин, можемо тих пар стотина метара протрчати, али усправно,
онако како доликује Човеку. Краљ Чачка је ту уградио први корак.
Можда није сувише брз, али његова атрактивност се састоји у
постојаности корака, не у брзопотезности и несувислости идеја. Стих
му је умерен кроз начин изражавања који је пријемчив за људско
ухо, без обзира о којој музици се ради. Класика уљудне речитости
клизи кроз сваки тон, обезвредјујући равнодушност и нихилизам до
крајњих граница истих. Јасноћа његових мисли оцртава се складно
са музиком коју изводи његов бенд, описујући просте животне
активности, бива близак свима.
После седам година Ненад Марић под уметничко-радним именом
Краљ Чачка има нови албум. И то дупли. Исти ће се највероватније
појавити на почетку јесени, а винил следеће године. Први пута ми се
дешавају ствари у обрнутом следу: иде промотивни концерт, па цд и
стриминг на платформама, тек онда винил. Пре појаве стриминг
платформи, обично сам слушао изводјача на јутјубу, па преснимим
на цд и, ако ми се исти свиди, купим винил. Сада је мало другачије,
односно лакше су доступни музички садржаји, са напоменом да је
сам винил врх издања. Но, можда је овако и интересантније, да се
на прво слушање саберу утисци о новим сонговима које ће тек
после промотивног наступа, угледати светлост музичке индустрије и
бити доступни свима који желе испратити поменутог изводјача.
У петак, 27. Јуна у Новој Заппа Барци у Београду, Краљ Чачка
са својим бендом, одсвирао је нове музичке нумере које ће се
појавити на новом албуму под именом Добро Јутро Људи!
Кабаретско-рокерски наступ, са елементим џеза, блуза, поетски
ношен у препознатљивом стилу, никога није могао оставити
равнодушног. Бескомпромисно и енергично, али и умерено, водио
нас је својим стазама беж журбе. Његове приче се лако испрате,
јер исте свима нама припадају, сви смо ми, мање више, актери истог
дешавања. Теме су му актуелне, отворене и повремено дрске и
храбре у данашњем тренутку. Ангажованост и препознатљивост
подршке истини и правди лако је уочљива. Није скривао своје погледе у
сивилу отуђености и додворности, већ је исказао оно што је заиста и
мислио у својим сонговима. Наравно да ни љубавне теме није
прескочио, једноставно је његова интеракција пријала свима. Мислим
да је и била неопходна у овом тренутку, синергија на самом
концерту је била еквивалент неким другим покушајима овладавања
истином, односно бојења света онаквог какав он није. А баш је ту
предност Краља Чачка, који не улепшава чињенично стање, тера на
отварање и подизање капака, да се једноставно скине та копрена
са успаваних очију, погледа у ону извесност каква заиста и јесте и
предузме све оно што сваки појединац може: суочити се прво са
самим собом, а тек после покушати победити и друге.
Поред представљања нових нумера, свирале су се и Земља Није Мој
Дом, Мама Купи Ми Пропелер, Мој Аватар,Деда Мраз…, Хеј, Хеј
мама, Хеј, Хеј Тата…и наравно Спусти светлост на пут којом је И
окончан наступ. Мешавина блуза, рока, џеза, али на
препознатљиви начин који је већ изградио Ненад Марић. Те вечери
сажео је све своје уметничке врлине у тих пар сати свирке. Без
егзибициознио момената, оно што се од Краља Чачка и његовог
бенда очекивало, то се те вечери и добило. Луцидно прикривено, но
препознатљиво у изградјеном општењу са присутном публиком, на
тренутке чврстог звука, на моменте лаганом пруступу, показао
је да и надигравање са клавиром у екстремним моментима звучи
перфектно, сталожено, али и атрактивно. Ритам је подредјен вокалу,
стих је главни носилац свеукупне теме, а сам сценски наступ
бенда је подредјен маштовитом и страственом исказивању унетог
заплета у саму тематику приче. Понекад весело, понекад отужно,
са укусима сладострашћа и пелина, публика је једрила на облацима
ужитка. Препознавши себе кроз надахнуће скромних речи и великог
надања, узвраћала је гласном подршком, али и помним слушањем
исказане поетичности Ненада Марића као уметника, дефинитивно
слободног човека и вештог лучоноше истине. Његова лична
скромност може се мерити само са тежњом истог да обелодани
све оно што временом искри у њему самом. Без лажног стида,
представио нам је своје утихнуле кораке, угашене љубави и све
оно што га тишти и као запењени морски вал удара бесомучно по
склопу неисказаних жудњи.
Пуних два сата, са бисом, бенд је пружао ту рок кабаретску
чаролију. На сцени је повремено било чак девет музичара. Тешко
ми је определити ко је већу пажњу привлачио у појединим
моментима, онако из другог плана. Дувачка експозитура бенда
упакована је до савршенства. Саксофон, труба, тромбон предивно
су бојили музички строп те вечери. Перкусије и ритам секција ни мало
нису заостајале. Марко Марић ме пар пута подсетио начином
свирања на гитари на Кнофлера, тихо, из можда чак трећег плана,
ломио је неопходне соло деонице, али на свој начин. Медјутим,
поред главног актера на сцени, моју пажњу је, како визуално,
тако и самим интонирањем гитаре, посебно у пар наврата,
фокусирао Гаврило Николић подсећањем на Спрингстиновог
гитаристу Стивена Ван Зандта, али и Љуба Паунић на саксофону
имао је посебне излете те вечери.
Скинувши гитару, Краљ Чачка, уморно се насмешећи, на крају
наступа пожелео је свима нама добро јутро, али да бар покушамо
да будемо Људи у оном смислу речи достојног човека као
разумског створења на овој планети. Па, добро, нека буде и
тако… Добро вам јутро, људи… Видећемо…
Миодраг Марковић
