Autorka: dr Slavica Plavšić

Ostaje nam samo da tražimo pravdu za svoju decu i porodicu. I za svu pobijenu, nedužnu decu. Da konačno stigne ta presuda, pa da nađemo kakav-takav mir. Bar za neko vreme da znamo da smo bezbedni. Ova neizvesnost i strepnja je nepodnošljiva. Uz bol i tugu koja nas razdire.

Meni je ubio oboje. Dva deteta.

I moju Kristinu i moga Milana.

Ne zato što su moja, nego su zaista bila deca bez mane. Mnogo smo se voleli i bili smo najsrećnija porodica na svetu. Ja sam negovala tu decu 22 godine.

Milan i Kristina su bili moja deca, moj život, moj ceo svet. Nikada se nismo razdvajali, osim kada je Milan bio devet meseci na obuci u Sremskoj Kamenici. Čuli smo se svakodnevno i teško smo podneli taj period razdvojenosti. Jedva smo čekali da dođe, da nam se vrati.

I sad očekujem svaki dan da mi dođu. Ali ne dolaze.

Zato ja svaki dan idem na groblje. Svi idemo svaki dan na groblje. A nedeljom svi idemo u isto vreme.

Užas i pakao su nam napravili od života.

A imali smo toliko planova za budućnost. Sada nemamo ništa.

Bili smo jako vezani kao porodica. Čuli smo se telefonom po nekoliko puta dnevno. Uvek sam bila u toku gde su i šta rade. Ja sam slušala muziku koju oni vole, pratila sportove i utakmice koje su oni voleli i uvek sam se trudila da idem u korak sa njima.

Prekratko su trajali njihovi životi. Kristinin – nepunih 19 godina. Rođendan joj je bio 9. septembra. Milan je 15. februara napunio 22 godine. Tek su počeli da žive.

Milan je bio izuzetno drag i umiljat momak. Iako smo se videli ujutru, ako se desi da se u podne sretnemo u gradu, mi smo se grlili i ljubili u sred grada kao da se nismo videli danima. Oboje su završili gimnaziju i hteli da se školuju dalje.

Milan je bio policajac, nažalost samo godinu ipo dana. Mnogo je voleo taj posao od malena, maštao o njemu. Voleo je uniformu i sve sto je vezano za taj posao. Planirao je da nastavi dalje školovanje, da ne bude samo običan policajac. Želeo je da napreduje u poslu i bilo je mogućnosti za to jer je njegov nadređeni kolega uskoro trebalo da ide u penziju.

Toliko toga nije stigao da uradi u svom kratkom životu.

Mi se bavimo poljoprivredom. Pored posla koji je radio u policiji, Milan nam je uvek pomagao u poljoprivrednim radovima. Dolazio bi pravo s posla na njivu da nam pomogne. Oboje su radili sa nama od malena, brali voće i sve što su mogli u uzrastu u kome su bili, pomagali su.

Milan je voleo sport, najviše fudbal. Omiljeni igrač mu je bio Mesi. Igrao je na svakom turniru koji se održavao ili u našem ili u susednom selu. Svi su ga voleli jer je bio drag umiljat i društven. Pored fudbala, svakog dana je trenirao u svojoj improvizovanoj teretani na tavanu.

Svoje telo je doveo do savršenstva!

Stalno me je ubeđivao da počnemo da vežbamo zajedno, i ja sam mu obećavala da ćemo početi od ponedeljka, a on bi me pitao: “Od kog ponedeljka misliš”? To je bila naša šala i zabava.

Nismo počeli da vežbamo zajedno jer nas je monstrum rastavio.

Milan je bio tatin mezimac od malena. Možda zato što je rođen pre vremena sa svega 1700 grama i što je još tada uspeo da se izbori i preživi, uz mnogobrojne bolesti i komplikacije. Iako smo ih Saša i ja voleli podjednako nekako je Milan bio tatino dete a Kika moja mala devojčica, mamina mezimica.

Milan je mnogo voleo svoju sestru Kiku.Tako smo je mi zvali, a on ju je zvao i “Mališa”.

Milana su drugovi zvali Miksa.

Imala sam veliku želju da rodim devojčicu. Želja mi se ispunila, ali je moja sreća sa ćerkom trajala pekratko.

Samo 18 godina.

Uživala sam u njoj. Sve je znala i umela je da me odmeni u svim kućnim poslovima. Završila je srednju školu, i želela je da upiše učiteljski fakultet. Oboje su završili gimnaziju.

Bila je odličan đak, svi profesori su je voleli. Ovog leta je trebalo da ide na svadbu kod svoje razredne. Na kraju osnovne škole, dobila je Vukovu diplomu i sve pohvale. Dobila bi je i u srednjoj školi, ali je monstrum preduhitrio i to joj je oduzeo. Njen diplomski rad stoji pripremljen u laptopu, ali nije stigla da ga preda.

Na svaki roditeljski sastanak sam išla uzdignute glave, jer je uvek imala sve same petice.

Oboje su mi osvetlili obraz, nikad ništa loše nisu uradili i zaista su oboje bili savršeni.

Moja Kika je imala dugu kestenjastu kosu koju nije želela da krati. Kad god bi otišla kod frizera, vratila bi se ljuta jer joj je previše skratio kosu. Onda je terala mene da joj skraćujem krajeve povremeno, i tada bismo se šalile i smejale : “Koliko milimetara sad šišamo? Na jutjubu sam naučila kako se plete riblja kost, pa sam joj bar jednom nedeljno pravila različite frizure.

Ja sam svoju decu učila akcentu, želela sam da pravilno govore, da mogu da se uklope i snađu u svakoj sredini i u najboljem društvu.

Kristina je položila i vozački ispit i baš tog dana smo predali dokumenta za vozačku dozvolu. Mnogo smo se radovali. Išle smo zajedno da tražimo i kupimo matursku haljinu. Izrasla je u prelepu devojku i sve haljine koje je probala su joj divno stajale.

Nismo kupile matursku haljinu.

Nije podigla vozačku dozvolu.

Nije bila na maturskoj večeri i nije provozala kola sa svojom dozvolom.

Toliko toga nije stigla da uradi, a htela je, želela i mogla sa lakoćom. Bila je sposobnija od bilo kog muškarca i sve joj je išlo od ruke.

Ne znam da li sada nešto želi? Ili želi samo mir, samo da je nije strah i da je ništa ne boli.

Ceo život posvetiš deci, neguješ ih, voliš, paziš i maziš i naiđe pomahniteli ubica i u trenu ti sruši ceo svet.

Te večeri su otišli zajedno da se vide sa društvom. Pre toga su bili u mojoj sobi, igrali smo igrice i naravno, oni su me pobedili. Šalili smo se i smejali kao nikada pre toga.

Ko je mogao da nasluti da će im to biti poslednji zajednički i poslednji izlazak uopšte.

Te večeri ih je ubio mučki i krvnički, pucnjevima u leđa najveći monstrum koji se rodio i hodao ovim krajevima ikada. Ma umorna sam od svega. Ne mogu više sama da isterujem pravdu. Zlo je u ljudima”

-Znam, verujem. Ali, nije ljudski ćutati. Spasićete neku drugu decu i ljude ako se borite za pravdu. Jedino to možete da uradite sada za njih.

Vaša deca bi bila ponosna na Vas!

Ja se zaista divim Vašoj hrabrosti, snazi i istrajnosti u borbi. Najlakše je plakati i predati se.

A Vi se borite i to je za divljenje i poštovanje.

“Mi smo totalno zapostavljeni što se tiče stručne pomoći! Obećano nam je da će nas obići centar za socijalni rad, stručnjaci, psiholozi, psihoterapeuti … da će nam pomoći kako da se borimo sa tragedijom koja nas je zadesila. Ništa se od toga nije dogodilo. Verovatno im treba još vremena, a mi nismo na listi prioriteta. Obišli su porodice ranjenih, a nas ubijene, mislim na porodicu Todorović i moju, su zaobišli. Zbog čega?

Naš život je zaista bio srećan, ispunjen pažnjom i ljubavlju. Praznike smo provodili uz šale i smeh, a kuća je bila ispunjenja veseljem i radostima.

Ostala je bolna praznina i tišina koja odzvanja. Ostala je tuga i sećanje na srećno vreme koje smo provodili zajedno. A sada se osećamo zaboravljeno, nepotrebno, nevažno…

Ja mogu celu noć da Vam pišem, ali da Vas ne zamaram ovako kasno. Ja dugo uveče ne mogu da zaspim.

Za to vreme, neki drugi roditelji su svoje dete zanemarivali i učili ga drugim vrednostima. Da se “prijatelji” stiču na društvenim mrezama, da im idoli budu rijaliti zvezde i osuđivani kriminalci , da se “poštovanje i ljubav” stiče na silu i to oružjem!? Da će tako postati popularan, slavan i poznat.

Nažalost, njega i njegovo ime svi znaju. I sve o njemu. Nekima je on postao idol i verovatno on misli da se proslavio svojim zverskim masakrom!

Oslovljavaju ga sa: “ubica iz Mladenovca”!

Ne! Ne samo da nije iz Mladenovca, nego on uopšte ne pripada nigde.

Oni su svoja prebivališta menjali kao čarape. Kako im je u kojoj situaciji odgovaralo. Da smanje porez, da izbegnu dažbine, da prevare državu, društvo ili bilo koga samo zbog svoje koristi.

Na kraju su ubicu pronašli u kokošinjcu. Zapravo, on tamo jedino i pripada. On i jeste obična, ništavna jajara iz nekog kokošinjca sa seoske periferije.

Prava jadna i bedna jajara iz kokošinjca!

Eto, to je on za mene!”- kaže ogorčena i revoltirana majka Zorica, koja je izgubila dvoje predivne dece.

I insistira da ne menjamo ime za ubicu. Da piše baš tako kako je ona rekla.

“Ponekad se pitam da li sam grešila. Da li sam ja pogrešno vaspitavala svoju decu da budu dobri, vredni, časni i pošteni? Možda bi moja deca danas bila živa.”

“Moja deca te večeri nisu bila na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme”, kaže njihov otac Saša.

Moja deca su bila tamo gde i treba da budu. Sa mladima, sa svojim društvom ispred svoje škole. Oni su samo hteli da se druže i da se zabave. Nisu pili čak ni alkohol, pili su sokove. Nisu nameravali ni dugo da se zadrže jer su rano ustajali ujutru.

Njihov život je okončao jedan monstrum tog prokletog 4. maja bez ikakvog razloga.

Ovo je samo delić priče o mojoj deci. Mnogo je teško pisati i pričati o njima. Sve je teško.

Najteži je život bez njih sada, kad više nema ni svrhe ni smisla.

A onda ova nepravda o kazni ubici koga su tabloidi vinuli u nebesa, o kome pišu svaki dan i kome ništa nije uskraćeno. Njegovih slika ima svuda toliko da ga verovatno cela Srbija prepoznaje i pamti mu ime.

A ko smo mi ? Ko su naša deca? Niko i ništa. Koliko ljudi zna kako izgledaju i kako se zovu?

Najlakše je reći : Žrtve masakra iz okoline Maldenovca!

A mi smo iz sela Dubona i Malo Orašje. Ubijena deca su iz ovih sela. Ja sam rođena u Malom Orašju a udata sam u Dubonu.

Ko bi se zamarao da pamti imena tamo nekih sela?

Dvadeset godina za ubistvo devetoro mladih!?

Za strašne povrede koje je zadobilo dvanaest osoba od kojih će neke ostati doživotni invalidi. Za sve porodice koje je zavio u crno i zauvek uništio, treba da dobije po dvadeset godina i to bi bilo malo.

A oni još pominju mogućnost skraćenja jer će se on tokom boravka u zatvoru možda popraviti i postati bolji čovek!?

O čemu onda da Vam pišem i pričam? Koja je svrha kad su naša deca već zaboravljena?

Stalno mi je u glavi tih 20 godina robije za monstruma jer je on mlađi punoletnik!?

Pa kome onda da pišem kakva su moja deca i zbog čega? Verovatno oni nisu više ni bitni. Jer takav je zakon koji svu ovu nedužnu decu tretira kao jedan slučaj i ubica odgovara kao da je počinio samo jedno teško ubistvo.”

– Nažalost, potpuno ste u pravu jer je zakon takav da čovek u nemoćnom besu mora da bude ogorčen, besan i očajan. A vi sve to preživljavate duplo više i teže.

“Da, postoji ogorčenost prema svemu i prema svima.

Mogla je bar kazna da bude neka uteha”

-Ono što smo uspeli da postignemo ovim tekstovima je to da je deo naroda u Srbiji shvatio da tamo nije ubijen bilo ko, nego nestvarno divna, dobra, poštena, vredna deca. Takvi su retki, ima ih jako malo.

Uspeli smo da bar poneko shvati da vi niste slučaj Mladenovac nego Dubona i Malo Orašje!

“Ma umorna sam od svega. Ne mogu više sama da isterujem pravdu. Zlo je u ljudima”

-Znam, verujem. Ali, nije ljudski ćutati.

Spasićete neku drugu decu i ljude ako se borite za pravdu. Jedino to možete da uradite sada za njih. Vaša deca bi bila ponosna na Vas. Ja se zaista divim Vašoj hrabrosti, snazi i istrajnosti u borbi. Najlakše je plakati i predati se.

A Vi se borite i to je za divljenje i poštovanje.

-Veoma je važno da kažete, da pričate kako se vi osećate. Zaboravljeno, nepotrebno, nevažno … a nije baš tako.

Postoje neki ljudi, postoje stručnjaci i organizacije i pokrenuli smo mnogo toga.

Obećavamo da ćemo biti uz vas, da vas nećemo zaboraviti i da ćemo pomoći na sve moguće načine.

Kristina, Milan i sva druga deca ne smeju da se zaborave. A vi, kao njihovi roditelji zaslužujete i imate pravo na svaku vrstu podrške i pomoći.

Prenošenje teksta i fotografija dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.

Izvor Javniservis.net