ДОК многи и даље верују да су “сопствена четири зида” темељ сигурне старости, део финансијске сцене тврди супротно – да је куповина некретнине за лично становање често гора одлука од изнајмљивања уз паралелно улагање капитала.
“Највећа финансијска грешка коју прави средња класа”
- Поседовање куће је највећа финансијска грешка коју средња класа може да направи – каже амерички финансијски аутор Роберт Кијосаки, познат по својој књизи “Богати тата, сиромашни тата”. Његова теза је јасна – имовина треба да генерише новчани ток, док поседовање куће или стана генерише трошкове, али не и приходе.
Сличног мишљења се придржава и аустријски инвеститор Гералд Херхан, који је 2024. године изјавио:
- Поседовање куће је економска бесмислица – казао је.
Финансијски аутор Герд Комер иде корак даље и сматра куповину “митом који је постао општеприхваћено мишљење претходних генерација, а од тада се претворио у догму која се више не доводи у питање”.
Кључни аргумент критичара односи се на опортунитетне трошкове – новац уложен у куповину некретнина могао је генерисати већи принос на дужи рок да је уложен, на пример, у широко диверзификован портфолио акција и обвезница, према немачком Тагешау .
Ко је богатији на дуге стазе?
Примери прорачуна поткрепљују ову тезу. Према једном моделу, купац који троши 2.181 евро месечно на кредит и одржавање, у поређењу са закупцем који плаћа 1.000 евра кирије и улаже разлику од 1.181 евро, завршава у неповољнијем положају након 25 година. Закупац је у овом сценарију богатији за око 200.000 евра.
Комер је упоредио власнике – станаре и закупце у истој некретнини у анализи која обухвата период од 1970. до 2020. године. У већини сценарија, предност је била на страни закупца посебно када су инвестиције константно вршене током дужег периода.
Али, професор међународних финансија Холгер Граф упозорава на претерано поједностављивање.
- Није тако лако рећи “ово је увек погрешно” или “ово је увек исправно” без узимања у обзир реалности живота појединца – истиче он. Додаје да је кључно питање колико људи заправо инвестира дисциплиновано деценијама без прекида.
“Присилна штедња” као предност власништва
Власници станова имају једну важну предност обавезну отплату кредита. Рате се морају плаћати 20 или 30 година, без обзира на околности. Ово ствара ефекат присилне штедње, који не постоји код улагања у фондове.
Студија коју је Емпирика спровела за ЛБС показује да су власници старости од 50 до 59 година, укључујући и вредност некретнине, имали у просеку око 190.000 евра нето имовине много пута више од закупаца истих година и прихода. Критичари, међутим, упозоравају на такозвану пристрасност преживљавања – у статистици су видљиви само успешни случајеви куповине.
Младим људима је све теже да купе некретнине
Приступачност становања је посебан проблем. Анализа Килског института за светску економију показује да је старијим генерацијама било потребно око 1,7 годишњих плата за почетни капитал, док је данашњим генерацијама потребно око три пута више годишњег прихода. Са стопом штедње од 20 процената, то значи око 14 година штедње, двоструко више него раније.
Истовремено, цене некретнина су нагло порасле, а банке и даље очекују удео од 20 до 30 процената.
Коначно, стручњаци истичу да одлука о куповини није искључиво финансијска.
- На крају крајева, питање “поседовати или изнајмити” није само финансијска одлука, већ је и одлука о начину живота – каже Граф. Питање је да ли особа жели да остане на једном месту дугорочно или да одржи мобилност.
Дебата стога остаје отворена: поседовање сопственог дома може бити темељ сигурности, али и пропуштена инвестициона прилика у зависности од околности, дисциплине и животних приоритета.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
