Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су: архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Радосав Глишић, протојереј-ставрофор Мирослав Филиповић, протојереј Драган Милутиновић, протојереј Драган Икић, протојереј Слободан Сенић, протонамесник Срђан Ковачевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Владимир Степановић.
Овом приликом Високопреосвећени Митрополит крстио је малог Михаила, сина теолога Марка Лазовића из Смедеревске Паланке и његове супруге Невене.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит обратио се верном народу надахнутом беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, одељак из Светог Јеванђеља који смо сада чули веома је поучан, веома дирљив, веома саосећајан, јер у нама би требало да побуђује веру, веру у Бога, али исто тако побуђује и страх какав су имали апостоли док су гледали Христа како хода по води. Ако би смо се удубили у значај, смисао и поуку данашњег Јеванђеља онда би видели да човек нигде не може да нађе разумевање и објашњење, у свим својим приликама и неприликама, ни у добрим ни у лошим, као што може да нађе у Светом Јеванђељу.
Ничијим гласом човек не може да се утеши, као кад чује глас Господа нашег Исуса Христа који каже: не бој се, Ја сам, не плаши се. Постоји један услов, да човек заиста прихвати са вером да свакоме од нас Господ и данас говори: не бој се, не плаши се, а то је вера. У то нас уверава данашње Јеванђеље које нам описује шта се догодило на том мору када је Господ дозволио својим ученицима да иду на другу обалу, а он се повукао у самоћу да се моли. Бог је хтео да покаже нама да и ми понекад треба да се повучемо у самоћу и да разговарамо са Богом. Не треба Богу наша молитва, али треба нама, да ми Њега нашом молитвом умилостивимо, да га молитвом још више заволимо и да кроз молитву чујемо тај глас: Не бој се, Ја сам са тобом. Браћо и сестре, такође видимо да ученици доживљавају страх од буре, како у страху вапију за спасење са једне стране, а са друге стране како Господ наш Исус Христос стално прати наш живот.
Он се молио насамо, али је пратио своје ученике док су ишли по мору, Господ прати наше поступке и наше кретање у сваком тренутку и што је најрадосније за нас, то је да је Он стално ту поред нас. Ако је Христос у нама, онда је Он и поред нас и са нама, и не да да потонемо. Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Које истине? То је она истина за коју Христос каже: Ја сам Пут, Истина и Живот, а не она истина коју ми проглашавамо како нама одговара. Човек се више прилагођава себи него Богу и иде, чак, дотле да Бога прилагођава себи. Он је стално уз нас, да нам помогне, да нас спасе у свакој прилици и неприлици у којој се налазимо, само ако се Њему обратимо са вером. Свако ко прилази Христу треба да верује да Бог постоји и у исто време да верује да Бог награђује оне који у Њега верују.
То треба да имамо стално у нашем срцу, у нашем уму, у нашем животу, да стално призивамо име Божије. Ако не призивамо стлано име Божије, почећемо спомињати нечастиве силе. Чим неко не призива Христа, ту нема Христа, тај човек је празан, тај човек се испуњава грехом. Човек је испуњен или Богом или грехом. Само треба да погледамо свој живот, да испитамо своју веру и све ће нам бити јасно, браћо и сестре. Баш зато што се наш живот стално налази у неким потресима, бурама, као на пучини, морамо бити свесни да сами не можемо да се спасимо, треба нам Спаситељ, а то је Госпо наш Исус Христос. Може се и човек спасити од буре, али не може од греха, од смрти, то може само Господ наш Исус Христос.
Цела људкса историја се креће као по узбурканом мору, брод плови по мирном мору, и за час се појаве и ветар и бура, и видимо да смо немоћни. Тада нас ухвати страх, неизвесност: шта ако брод потоне? Све то нам тако јасно показује данашње Јеванђеље када Христос позива апостола Петра да дође до Њега. Чули смо у Јеванђељу да су се апостоли уплашили када су видели да Христос хода по води, јер су мислили да је привиђење. То је људско, уплашили су се, јер они не познају Христово божанство, да је он свемоћан, да не познаје законе природе. Када је апостол Петар видео да је то Господ рекао је: Господе кажи ми да дођем ка Теби.
Човек хоће да се уздигне изнад природе, јер он није само тело него и душа, хоће човек да види мало те висине, то је добро само ако су те висине само на наше спасење, а не на нашу сујету. Тада се дигла бура и апостол Петар је почео да тоне, уплашио се. Ако заиста обратимо пажњу на сваки детаљ у овом догађају, видећемо нешто веома важно, а то је да Петар изражава жељу да дође до Христа, изражава жељу да хода по води. Петар је почео да тоне управо када је обратио пажњу на ветар, и када је скренуо поглед са Христовог лица. Скинуо је поглед са Христа и ветар и бура су почели да потресају његово биће. Пут до Христа је трновит, зато не смемо да скренемо поглед на другу страну од Христа. Морамо знати да је на крају тог трновитог пута Христос који нас чека да нас прихвати, да нас оснажи, да нас оздрави, да на нам врати радост, да нам врати вере и тако даље. Дакле, браћо и сестре, када је апостол Петар почео да гледа у те таласе, када су почеле да га обузимају те љуске слабости и када је почео да се плаши свега онога што се око њега збива, почео је да тоне.
Тако и ми, браћо и сестре, када смо загледани у лице Христово ми ходимо, не само по води, него и по ваздуху, јер су нама тада отворене духовне очи и ми заиста тада постајемо оно што Господ хоће од нас, да постанемо бог по благодати, али не по суштини. Онда човек хода и по води и по ваздуху, и иде у сретање Господу Исусу Хрису, то је оно што је важно за нас, да стално идемо у сретање Богу. Стално треба да тежимо сретању са Богом, ако не тежимо томе онда ћемо се срести са оним другим. Зато треба да гледамо на наше слабости, треба да гледамо на наше страсти тако да се исправљамо, не смемо да се предамо, у томе ће нам једино помоћи вера. Она нам говори: јеси пао, али устаћеш. Ако не идемо путем сретања Господу, ми заборављамо свој пут. Заборављамо одакле смо дошли, и куда смо пошли, куда ходимо и ка коме ходимо.
Човек увек ходи или Богу или оном другом. Човек када почне да тоне изгуби веру, која је темељ нашег живота, јер вером усељавамо Бога у себе. Ако немамо вере у Бога, тло испод наших ногу се стално тресе и стално смо у опасности да паднемо. Када почнемо да тонемо у таласе наших страсти, још има наде за нас, наша нада је Господ. Као што је апостол Петар учинио, тако може и свако од нас да завапи: Господе спаси ме. Јер ако не тражимо спасење и не радимо на спасењу, неће нас Господ на силу спашавати. Бог нам је дао слободу да будемо какви год хоћемо, и паметни и луди, и учени и неучени, и добри и неваљали, али имамо право да будемо праведни на све то имамо право. Христос се поистовећује са својим створењем, као иконом својом, и пружа му руку. Неће Господ да Његова икона пропадне, уколико чувамо у себи лик Божији.
Он нам пружа руку и ми примамо спасење. Христос је пружио руку апостолу Петру и када је Петар ухватио руку Христову, шта му је рекао Христос: маловерни зашто си посумњао? Није Христос рекао да је Петар неверујући, већ молеверни јер је његова вера ослабила. Када имамо сумњу онда по слабости свашта измишљамо, свашта говоримо, свашта чинимо, у тој машти измишљамо непријатеља свога. Браћо и сестре, ево чему нас учи ово данашње Јеванђеље, ако нисмо у стању да гледамо лице Христово, ако нисмо у стању да чујемо Његов глас и да идемо према Њему, онда јесмоу стању да говоримо као апостол Петар: Господе помагај, утопих се,пропадох. Своју наду треба да положимо на неизрециву милост Божију, на љубав Божију, како би та љубав Божија у нама разбудила и нашу љубав и према Богу и према ближњима.
Бог од нас тражи да на Његово христољубље ми узвратимо нашим човекољубљем. Браћо и сестре, имајмо јаку веру, не сујтену, не молеверну, не врачање, него веру јеванђелску, за коју Христос каже да може и горе да премешта. Ако имамо веру и поверење у Бога, онда ћемо имати веру и поверење у другога, а и други ће имати вере и поверења у нас. Нека нас овај јеванђелски пример стално опомиње да увек имамо на уму Спаситеља, и да Бог хоће да нас спасе само ми треба да желимо.
Бог вас благословио!“
На крају Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит благоизволео је уделити орден Новомученика крагујевачких првог степена господину Дарку Димитријевићу, директору Основне школе „Олга Милошевић“ у Смедеревској Паланци, и орден Вожда Карађорђа Милошу Урошевићу, диригенту хора „Свети Симеон Богопримац“ из Смедеревске Паланке, за несебични труд, посвећеност и ревност за Цркву Божију.
Након Божанствене Литургије уследила је трпеза љубави.
чтец Ђорђе Милутиновић
