Usahlih ramena ispod kaputa, zaboravljenih dodira, bez osećanja i mrtvog
pogleda put prašnjavog druma, klizila je ljudska silueta prema obrisima poslednjih
kuća, onoliko vredna koliko je to od od Boga dato, da privede svoje postojanje
kraju. Niz od par koraka je sve što je ostavljao iza sebe. Poslednji bal na raskrsnici
života i smrti. Bez muzike, samo svirači u tamnim odelima oko njega lebdeli su mu
u mislima. Ispustio je težak izdisaj iz sebe, kao da je dunuo u olujni oblak. Njegova
bespomoćnost bila je bliža očaju nego ikad. Lestvice ka nebu su ga čekale, ali još
uvek nije bilo voznog reda za njega, koliko god mu teško bilo, nije imao kartu u
ruci za poslednje putovanje.
Spustio je kofer i izvadio gitaru. Prsti su lagano dodirivali žice, svaki otisak
njegovih prstiju žice su prepoznavale i bez glasa su znale tekst "Samo par godina
za nas". Za sve nas, sve one godine ne proživljene, bez mirisa i ukusa, samo preteći
neugašeni plamen stradalnika tiho je pratio dodire gitare. Za najveći muk ne treba
nikakav zvuk, nikakav ton, već samo unutrašnji jed i iskaznica za bol, kao uvertira
za sve snove za koje se spremao da odsanja, a neke, možda i da doživi. Nisu ga
razumeli, ne što nisu shvatili odjek njegovih reči, već što nisu želeli čuti taj
rezonantan ton istine. Pevati gluvima o miru i slobodi je isto što i utopljeniku
nuditi čašu slane vode. A Milanov glas se čuo, u šumu vetra, u slapu nabujalog
potoka i poslednjem zraku letnjeg sunca. Onako, nasmejan za kraj. Bez užitaka,
samo načetog i izmorenog o stvarima o kojima je spevao stih i godinama utonulih
u mržnju, vapaj i rat. Rat kao poslednji sluga čovekov i kao prvi nečasni zagrljaj
boraca smrti.
Strah je moćan saveznik plača i nespokoja, ali i dobar medjaš izmedju
nabreklih patnji od razuma udaljenih ljudi i naroda. Bezumlje na ivici tragedije i
sahranjeni um u dubokim vilajetima, daje uvek samo jedno – hleba i igara. Igre su
uvek krvave i završavaju se smrću. A ista ne poznaje granice, narode, ljude…
Poznaje samo pohlepu, svirepost i bezbožničku strast. A Milan je bio u manjini
onih trezvenih glasova, onih koji su drugačije mislili, da ne kažem onih što su
uopšte mislili. Kraj tih igara Milan nije dočekao, zlo je bilo brže, moćnije i opakije.
Kroz svoj umetnički rad, a kako drugačije i nazvati onaj koncept rokenrola
koji je propagirao, daleko od toga da je rekao sve, ni blizu, možda je i želeo, ali je
pitanje je li imao kome reći. Njegov usud je bio kratkog sadržaja, ali respektabilan
do bola, odcrtan bez ikakvog likovnog šapata u maskama bezličnih putnika. No
njegov reski vokal i sve ono što je iznosio kroz reč i muziku, reljefirali su
podneblje bliskog govornog područja za sve one što se usudjuju da budu drugačiji
od medijski proklamovanog vidjenja dogadjaja koji obeležiše postojanje jednog
grada, države i regije. Duboko zaronivši u te tragove otkriće se miris ljubavi i
živopisne slike koje je Milan ostavljao u svojim pesmama.
Bio je to miris vrelog asfalta i urbana slika njegovog života. Da, on je bio
definitivno urbani roker, ne želim reći i andergraund umetnik, jer sve što je smislio
bilo je bliže zvezdama no istrošenim zemljanim dubinama. U njegovim
prepoznatljivim stihovima usnula je lava najeksplicitnijih vulkana optočenih
ledenim okvirima vremena u kome je stvarao. Pevao je o ljubavima, čežnji i strasti,
kao da su poslednji put pred njim. Nije ga bilo briga da li će se to dopasti širem
auditorijumu ili vladajućim misliocima tog vremena. Imao je svoju reč i svoju
muziku. Svako doba ima svoje vrednosti i uočene nedostatke. Ovo drugo se, na
žalost, tek kasnije prepozna.
Milan nije bio gubitnik. Pobedio huk vetra nije, ali na njegovim krošnjama
ostavio je svoje srce. Dušu je rasprostrao kroz sve nas što smo ga nadživeli, što
imamo tu privilegiju da njegov rad vidimo sa ove distance, sažmemo sve u jednu
reč – briljantno. U njegovoj muzici i tekstovima nema kompromisa, nema lažnog
kontrasnog dodvoravanja, što je želeo to je i odsvirao, što je hteo to je i otpevao, a
sve zajedno je i kazao kroz stih vlastitog života i preranog odlaska iz istog.
Pred lestvicama koje vode put neba, još uvek stoji čovek u izlizanom kaputu
jeftinog života, misaono već više svetlosnih godina obitavajući u nekom
zvezdanom sazveždju. Samcit i tih, uronjen u talase sećanja koji su besciljno i
odavno odneli sve što je smatrao da je važno za njega, za nas, za sve nas, i to u
samo par godina. Tako je i bilo.
Povodom konkursa za Nagradu Milan Mladenović 2024.godine, a koji je
raspisala Zadužbina Milana Mladenovića, napisah ovaj tekst, na svoj način. I nije
me briga koliko godina ima još za nas, smrt je trenutna, a život je večan trag u
svakom delu koji čovek ostavi iza sebe. I ukus tišine i nespokoja ima beleg u svima
nama, samo je pitanje na koji ga način održavamo i gajimo u sebi. Pustite ta
prostranstva u vama neka lutaju vodeći vas kroz život. Možda i stignete tamo gde
ste naumili. A, ako se to i ne desi, barem ste se okušali na ringišpilu života. Nije
lako časno odživeti svoj vek, uvek izrone neka nova iskušenja, no budite svoj u
sebi samom. Neka vam korak bude lak i tih, svakako ne marševski…
Miodrag Marković
