Можете имати најбољег тенисера у историји белог спорта, одбојкаше и одбојкашице, кошаркаше, ватерполисте и све остале учеснике у индивидуалним спортовима, који, као по правилу, са највећих спортских такмичења доносе најсјајнија одличја, могу бити дочекивани са бурним аплаузима испред Старог Двора, али, ако немате, као што немамо, а дискутабилно је питање да ли смо икада и имали, фудбалски тим који када зарола магичну лопту низ зелену ливаду, обрадује нацију, све је мање-више џабе.
Ма, који ратови, која инфлација, какав страх од зиме и небеских цена горива, тај магични порив ишчекивања да се некада и уради нешто како би се сви људи добре воље, а и они други, бар на месец дана ујединили у било чему, такав театар апсурда просипа своје чини на овим просторима. А онда разочарење следи, све из разлога што се сувише очекивало, а мало, или готово ништа, се није добило.
И тако последњих четврт века, све у круг. Наравно да то није једино понављање сторија на душама нашим. Фудбал јесте много, али није све, нити ће икада и бити. Али је, ипак, и те какав показатељ прилика у једном времену, друштву, односно приказује блиску везу између неостварених тежњи и онога што се заиста и уприличило, а могуће да се и збило.
Сличан је однос између Милета Kекина, фронтмена бенда Хладно Пиво, и саме панк рок групе. Фронтмен исте је ауторски прерастао бенд. Миле Kекин јесте Хладно Пиво, Хладно Пиво јесте Миле, али сам бенд без њега фактички не може постојати. Миле као независан лик у сопственом авангардном солистичком надахнућу увек може бити та карика која и спаја и раздваја, али сама његова присутност даје кредибилитет свему ономе што је у вишедеценијском ангажману успео са поменутим бендом. А успео је поприлично.
Но, временом је сазрео као музичар, текстописац и вокални солиста, надоградио је све оно што је квалитативно већ поседовао у смислу једног јачег поимања свих оних околности које су довеле до тога да схвати сву рустичност овог савременог света у неисцрпном капиталистичком надолазећем таласу, где је све мерљиво и новчано приказано, а да је свеукупни светски пук ту само да фасадира живот и исти претвара у властити кошмар. Изузетно речит, дечачко-младалачког темперамента, Милан Миле Kекин је себи сасвим довољно изградио неопходну самосталност, како у вези свих других који могу вршити утицај на његову слободну мисао исказану кроз стих, тако и у неком својатању самог себе, као панкера, рокера, или, већ не знам све шта, али и модерног кантаутутора који намеће одређена правила која су непозната у акваријуму разноврсних умишљених јединки који, својом немуштошћу и све мање прикривеном глупошћу, врше атак на слух и испевану реч.
Његов је успех у овладавању сопствених мисли и усклађивању истих са свим оним радњама које је јавно исказао. Просто, ништа није слагао. Он је исти онај човек у Хладном Пиву од краја осамдесетих година прошлог столећа, са једноставним, али и те како својственим порукама исказаним кроз панк, као и онај лик који фигурира у првој декади овог столећа, кроз пар снажних рок порука исписаних на надањима новог миленијума, без скретања погледа у страну, па и онда када није сигуран да је у праву, он се без борбе не предаје. Да се зна, сви га желимо својатати, хоћемо да он буде део нас, да делић нашег битисовања пренесемо и на њега, да одслушамо само оно што нам годи и у тренутку одговара, но Миле је само свој.
Довољан број година које је опхрвао на небеској скали је сасвим довољан показатељ његове мудрости у томе да не жели припадати икоме, до себи самоме. Раскалашан док пева о свим тугама које су га одводиле од срећних тренутака, тако и скроман у оним тренуцима издигнућа среће која га је ту и тамо попрскала. Желимо да поделимо његове тешке тренутке, но он ин не да, иште их само за себе, али је рад да мрвице среће подели са свима, како са нама, који желимо пошто-пото бити уз њега, али тако и са онима који се на слажу са његовим стиховима и музиком, који сматрају да то што ради је испразно и недостојно оне уметности за коју они сматрају да треба да ходи ови планетарним системом.
Он увек нуди бољег себе но што други заслужују, за узврат не тражи ништа, до само мало више разума у обичним смртницима, да схвате поенту његовог стваралаштва исцртаног у борби против система који нуди голи капитализам, без даха, без станке и наравно без живота будућег. Његове особите перцепције стицања и располагања животним искушењима, стидљиво су приказани на соло албуму Kућа Без Kрова. Део интимне биографије сведен је на десет нумера, одсвираних на другачији начин, но што је то било са матичним бендом. Зрелост и дубина свих сонгова је лако уочљива, осећа се нагомилано искуство и лакоћа са којим је албум урађен. Након четири године од издавања истог, Миле Kекин је решио да покаже да сам албум није био само инцидентна ситуација у његовом стваралаштву, тако што ће у наредном периоду бити посвећен соло пројектима и наступима, а да ће рад са Хладним Пивом бити стагниран на један подужи период.
Истине ради, њему је ово други соло пројекат, ако се има у виду да је још 2001.г. објавио албум У Два Ока, као Миле и Путници. Размак између два соло остварења је готово једна декада, али као да се други албум надовезао на онај први. Јесте, нешто је тиши и нежнији овај потоњи, али приче које су испричане на оба албума, су као утисци стечени путовањем у свемир. Снажне импресије и гордост у гласу Милета који, описујући себе у разним ситуацијама, жели приказати и остатак тужног оивичења космоса као неку тескобу која се не мења, не скида са наше коже, већ са годинама у нама и над нама гради још тежи оклоп живота.
Миле Kекин је ових дана објавио сингл Мала, док се нови соло албум очекује следеће године. Сам сингл је претворен у сликовницу врло интересантног садржаја. Уједно са објавом поменуте нумере, Миле је почео и мини турнеју по Србији заједно са својим триом који га прати. На акустичној гитари и перкусијама је Марк Мраковчић, док је за клавијатурама и електричном гитаром Данко Kрзнарић. Циљ поменутог бенда је полуакустична ретроспектива, како нумера Хладног Пива, тако и нумера са поменутих соло албума, али и сонгова који ће се наћи на будућем соло албуму Милета Kекина. Нумера Мала први пут на живо изведена је у Паланци.
Задовољство да одслушамо Милета и два мултиинструменталиста, имали смо у четвртак у Паланци у организацији Пунк Роцк Цафеа. Идеалан клуб за оно што је певач желео, како себи, тако и другима приуштити, топла домаћа атмосфера и бриљантан наступ музичара у присном амбијенталном окружењу, ништа друго није ни могао изродити до један феноменалан музички угођај интимног дружења са мега звездом са ових простора. Ужитак је било слушати и гледати човека који између сонгова појашњава неке своје приступе одсвираним нумерама, као и настанак истих. Његовом акустичном музиком као да смо путовали кроз снове, луцидно, нежно и милозвучно. Али то је био онај свесни трип у смислу креације и надоградње његових постојећих ставова.
Бритког језика и чистих мисли јасно је ставио до знања у ком смислу иде савремена ментална склоност у одређеним ситуацијама познатог светског поретка, да и мали гласови могу направити један велики хор где би се чули и други тоналитети. Можда они не могу у постојећој констелацији односа променити било шта, али могу оставити један стих наде у неко отрежњење свих нас који, свако на свој начин, могу допринети учвршћивању јачих веза међу људима који се не разумеју, културама чија шареколикост пре спаја но што позива на отворен сукоб. Миле Kекин пева и о малим стварима, небитним сећањим преточеним у неку врсту праштања и разумевања, он покушава бити та истинска нит у повезивању разума и страсти.
Наравно да је у свима њима уткана и љубав, према партнеру, дому, пријатељу и на концу свих трагања осећа се то неко блаженство испуњено мирисима детињства, младости, једном речју прошлости набијеној укусима пролазности на овој планети. У готово два сата предивне ретроспективе, како нумера са соло издања, тако и сонгова, обрађених на акустични начин, матичног бенда Хладно Пиво у новом руху, са старим мотивима, био је ужитак одгледати и одслушати Миле Kекин Трио. Да, мали човек, великог срца и мисли који располаже моћним гласом, неслућени песник по вокацији, поделио је 8. децембра са свима нама само делић богатства којим је надарен. Љубав је увек била у првом плану.
Миодраг Марковић
