Može li biti išta grubo do udarac đonom na protivničku stranu, bez
da se zna i ko je isti. Barem će se, u prebogatom arsenalu ljudskih
začkoljica, naći i cirkuska arena, po kojoj su, izmedju ostalog, razbacane
latice ruža. Ni cirkusi nisu kao što su bili nekada, gde su predstavljali
ekcentričnu zabavu za privatna velikogospodska plemićka druženja, ali
su bila i ona putujuća koja su za sitne novce zabavljale i sirotinju.
Vremenom su se pojavili i mađioničari koji i dan danas lepo žive uz
pomoć izvitoperene predstave običnog puka na šarenim velikim
ekranima. Štos je u tome da nikada ne saznate u čemu je trik, da vam je
udobno i opušteno uz savremeni civilizacijski doživljaj urođenog
bespomoćstva.
Početkom maja Mile Kekin je objavio novi solo album
jednostavnog naziva Nežno Đonom. Isti je urađen kao poveznica
izmedju sna i jave, metaforičnost se ogleda u svakoj numeri, stih je
propoznatljiv i nežan, baš kao i naslovnica albuma. Od ruže do đona je
samo jedan korak, i to mali. Može li se birati, nisam siguran, ali veselost
svih numera razdragano plovi niz ceo Miletov projekat, tako da tih
četrdesetak minuta muzike ostavlja utisak kao da smo na cirkuskoj
predstavi.
Što god se mislilo o Miletu Kekinu, bivšem frontmenu grupe
Hladno Pivo, i što lakše njegovi stihovi i muzika osvajaju čula širokog
auditorijuma, ne sme se zaboraviti da je on u duši ostao pank roker, da
se vremenom iznijansirao na klackalici života, da je izrastao u muzičara
širokog spektra nadahnutosti i tekstopisca koji ume da nežno ujede, da
dvosmisleno izvaga reč upozorenja i da istu prilagodi onima kojima je
upućena.
Dvanaest dugo očekivanih numera otvara žešća numera Što Će
Reći Ljudi, a onda nostalgično uradjena Pater Familias, vesela pesmica
koja u sebi nosi sadržaj utisnut u većinu homosapiensa, te blagi žal za
negdašnjim vremenima. Sledeća numera je Zubić Vila i ista nikakvih
dodira sa dečjom pesmicom nema, a željena natprirodna sila
predstavljena je u nekom drugom ruhu. Nežni gitarski solo, pored
ubedljivog teksta, ostavlja težak utisak na čoveka. Kao kada klovn u
cirkuskoj areni plače, a publika se smeje, misleći da je i to sastavni
program razbibrige. Nikada Sit numera je uradjena u najboljem maniru
Hladnog Piva, bez zadrške ili ikakvog ustezanja parafrazirajući životna
htenja ka večitoj nezasićenosti ljudskog bića, aludirajući da nam je sve
malo što postignemo, da želimo samo još, još i još… Sumnjam da ćemo
time i postati bolji ljudi.
Bez Problema je svakodnevna numera koja stvara tihu storiju o
svima nama, kako se volimo i poštujemo kao ljubavna bića, da li i kada
dosade partneri, da li se umore jedno od drugog. Numera Gdje Sam Bio
Do Sad je očiti primer pokajanja za željom da se razgovora sa bivšom
ljubavi i sva ona razočarenja koja se otkriju u toku telefonskog
razgovora. Zaista, ne vraćajte se starim ljubavima, drukčije su one nekad
bile (Arsen Dedić). Numera koja mi je lično najviše legla. Ratnik
Svjetla je drugi singl objavljen nedavno. Već duže vreme vrti se na
svim radio stanicama. S pravom. Orangutan je numera visokog ritma,
teška civilizacijska, cirkuska, prezentacija primata. Treba je pažljivo
saslušati, a ne podleći njenom vatrenom ritmu koji prosto leti u
sazvežđu.
Adria je song spevan na nemačkom jeziku, letnja pesmica sa
prilagođenim rege zvukom. Kao da je nastavak slične numere odavno
urađene pod Hladnim Pivom. Kupih Ga Njoj Za Rođendan je pesma koji
počinje brzim ritmom, klasična rok stavka u Kekinovom izdanju sa
središnjim umerenim i laganim prelazom, da bi se ista završila onako
kako je u počela, u žestokom ritmu. Govori o dilemi ko je kome
gospodar, čovek psu ili obrnuto. Nakon nje ide Mala, prvi singl koji je
objavljen krajem prošle godine i koja je već odavno uletela u uho
mnogih ljubitelja Hladnog Piva i Mileta Kekina, može se svideti ili ne,
ima tu još prostora za analizu iste, ali svakako je našla svoje mesto na
albumu. Na kraju predstave istu zaokružuje numera Guvernal. Ko nije
nikada vozio na guvernali svoje bicikle simpatiju, teško će razumeti svu
nostalgičnost koja je opisana, dok veseli tonovi klavira preovlađuju u
numeri. Kada si dovoljno mlad i isto toliko lud, nijedna daljina ti nije
nedostupna. To je klasična ljubavna priča koja nema kraj, odnosno
barem mi ne znamo kako se završila, no bitno je samo da bicikl ne stane,
pašće oboje.
Novi album je u mnogome drugačiji od prethodnog Kuća Bez
Krova, žešći je zvuk, kao da se neka nova nadanja bude iz svakog stiha
koji promiče sa Miletovih usana. Kompaktnost albuma se ogleda da su
sve numere privedene na način lake prepoznatljivosti stila kantautora,
izdašnog poete sadašnjosti i nemirnog talasa na koji je uzjahao isti bez
namere da se dovede u bahati mir koje nude srednje godine ozbiljnog
čoveka. No, ta ozbiljnost se ne ogleda samo u mrkom bezvoljnom
pogledu i večitoj smorenosti koja sa godinama gmiže po licima, već u
onim trenucima kada si dovoljno stabilan da se možeš izboriti sa samim
sobom, posle toga sve lakše ide. Mile Kekin je negde između iskusnog
muzičara i još uvek mladog pesnika. Kada prevagne iskustvo nad ovim
drugim, bojim se gubitka britke reči i žestokog zvuka. A dotle uživajmo,
dok možemo…
Miodrag Marković
