Неки делове те кошуље узимају као пелцер, а да ли знате одакле све потиче и колико дуго се практикује.
У вези са овим обичајем постоји више веровања.
Сматра се да овај обичај датира још из далеке прошлости, када се деца нису рађала у породилиштима, већ код куће или тамо где би се породиља затекла у том тренутку.
Некад се дешавало да то буде у штали, на њиви, у шуми… Дете се, после рођења, увијало у неко платно због хладноће и да се тако још нејако заштити, па се због тога цепао комад одеће, по могућности мушке.
Уколико се дете родило у кући узимала се кошуља из куће, међутим, ако би се то десило на улици онда се заустављао први мушкарац који би се ту задесио, те би се од њега узимала кошуља.
Постоји веровање да цепање треба да раде само мушкарци мушкарцима и да на тај начин један другом доносе срећу. Тај који је постао отац другима ће пренети добру срећу да и они ускоро постану. Отуда и моменат са пелцером. Сматра се да онај који задржи комад поцепане тканине, добиће исти пол детета као и отац коме је кошуља поцепана. Мада, постоје и веровања да ће дете бити супротног пола.
Ново време носи и нове теорије, па је једна од најприхваћенијих и та да се временом свака кошуља истањи и искрза. Зато свака нова кошуља представља нову снагу, па због тога, када се роди дете, комшије, пријатељи и рођаци навале да цепају уз речи:
– Ову да поцепамо, још многе да промениш… Ти и твоје дете имали снаге и памети нове, док год сте живи и здрави.
Kоја года да је исправна, порука је јасна – слави се нови живот са жељом да стигне још много нових беба.
