У оквиру програма радионица „Моја Паланка“, одржана је последња у низу креативних активности које су се надовезале на изложбу слика Зорана Јелића у Народном музеју у Смедеревској Паланци.Овога пута, радионица је била замишљена као „изложба у изложби“ – деца која су учествовала на прве две радионице преузела су улогу ментора и пружила подршку најмлађим учесницима. Заједно су стварали, разговарали и делили искуства, градећи мост између генерација и развијајући осећај заједништва.
Најмлађи полазници, деца из вртића „Петар Пан“ и ученици основне школе „Олга Милошевић“, заједно са својим старијим менторима, обликовали су радове инспирисане сликама Зорана Јелића. Њихова дела су постала део мале, посебне „изложбе у изложби“, која је оплеменила и обогатила оригиналну поставку.
На овај начин, радионица није била само стваралачки чин, већ и живи дијалог са уметношћу и градом – прилика да деца кроз заједнички рад открију Паланку у сликама, али и у сопственој машти.
Радионице води, кустос педагог: Бојан Маринковић
БОНУС ВИДЕО:
ЗАШТО ГРИЦКАМО УСНЕ?
У овом чланку сазнајте зашто грицкамо односно зашто гриземо усне, које су најчешће психолошке и физичке позадине ове навике, …
као и када треба обратити пажњу и шта учинити да се навика заустави.
Гризење или грицкање усана понашање је које многи људи повремено или често практикују, често несвесно.
Навика грицкања, може имати различите узроке, од физиолошких до психолошких, а у неким случајевима може указивати на дубље проблеме. У овом чланку истражит ћемо најчешће разлоге зашто гриземо или грицкамо усне, посљедице ове навике и како је евентуално смањити или прекинути.
Један од главних разлога зашто људи гризу усне јесте анксиозност.
Када се налазимо у стресној ситуацији – док размишљамо, чекамо, расправљамо или смо под притиском тело тражи начин да се „издува“. Грицкање усана тада постаје несвесна физичка реакција којом покушавамо да се смиримо.
Психолози ову појаву сврставају у тзв. оралне навике за самоумиривање – сличне онима које деца развијају у најранијем узрасту (попут сисања палца).
Понекад уопште нисмо нервозни, али и даље гриземо усне. Зашто? Јер нам је досадно.
У тренуцима када мозак не прима довољно стимулације (нпр. током чекања, гледања ТВ-а, вожње), грицкање усана „попуњава“ празнину.
Временом, ова радња прелази у механичку навику, сличну као цупкање ногом или увртање косе, често је више не примећујемо док нам усне не постану суве, црвене или болне.
Физичка нелагодност је још један чест разлог. Суве, грубе или испуцале усне „позивају“ на грицкање – јер осећамо потребу да скинемо мртву кожу или ублажимо осећај затезања.
Нажалост, ова навика често погоршава стање – грицкањем уклањамо и здрав слој коже, чиме се усне додатно иритирају, пуцају, па чак и крваре.
У неким случајевима, грижење усана може бити несвесна реакција на емоционалну борбу – покушај да се суздржимо од плакања, љутње, смеха или нежељеног коментара. Усне тада постају “вентил” за емоције које покушавамо да потиснемо.
Ова врста понашања је често уочљива код особа које се труде да делују смирено или сабрано, иако се у њима одвија снажна унутрашња динамика.
Иако ретко, у екстремним случајевима, компулсивно грижење усана може указивати на психолошке поремећаје, као што су:
1. Дерматиломанија – компулсивно чупање коже.
2. Трихотиломанија – чупање косе, обрва или трепавица.
3. Опсесивно-компулсивни поремећаји.Ако грицкање усана постане болно, честа навика која омета свакодневно функционисање, или ако не можете да је зауставите чак и када желите – препоручује се разговор са стручњаком.
Ако желите да се ослободите ове навике, ево неколико корисних корака:
1. Постаните свесни када то радите – запишите ситуације у којима се јавља (досада, стрес, пред екраном…).
2. Замените навику нечим безопаснијим – жвака, стрес лоптица, гумица за руку…
3. Нека вам усне увек буду хидриране – користите балзам без мириса и укуса, да не подстиче грижење.
4. Радите на узроку, не на последици – ако је стрес главни кривац, радите на релаксацији, дисању, шетњи или медитацији.Грицкање усана можда изгледа као безначајна навика, али оно често скрива много више – од ситног стреса и емоционалне борбе, до физичког нелагода.
Ако препознате код себе ову навику, не кривите себе, већ покушајте да је разумете и замените здравијом реакцијом.
Извор занимљивостидана.цом
