MRTVA PRIRODA – RIBLJA ČORBA

Kao perle nižu se sati u neizrecivom nizu vremena i ostavljaju svoje
tačkaste tragove na otisku izlizanih starih novinskih papira, gde na
jednom ofucalom, više sivom nego žutom listu, stoji mala zabeleška da
su Bora Đorđević i njegova Riblja Čorba izdali novi album. Na
reckavom, papiru datum je od neke pozne jeseni, godine sa sasvim
solidnom prodjom – 1981., mada je ekonomska kriza već bila u najavi,
ali imajući u vidu da se novi talas muzički taman uzdizao, može se
slobodno reći da su to još uvek bile godine nade. One otrežnjujuće, tek
će stići.

Možda smo i tada bili jaki, a da nismo toga bili svesni, ni kao društvo a
ni kao pojedinci. Ali, oni malobrojni su tada mogli prepoznati tu
raskalašnu opsesiju da biti najbolji medju osrednjima, ništa ne znači.
Početkom te 1981.g. Čorba je već izdala jedan album, a pri kraju godine
iste, još jedan – Mrtvu Prirodu. I za to vreme bilo je neobično da se u
istoj kalendarskoj godini pojave dva albuma od istog izvodjača, naravno
da je sada to nezamislivo.

Bio je to treći studijski album Bore Čorbe i njegove uigrane družine.
Lično, i tada, a pogotovo sada, sa navedenog albuma bih skinuo samo
šaljivu pesmicu "Vetar duva, duva, duva", a sve ostalo je klasika roken
rola. Ne srpskog, ne jugoslovenskog, nego evropskog. U produkcijskom
smislu jeste tome uveliko doprineo i producent, tadašnji basista
Gilanbenda, Džon Mekoj, pre svega svojim instančanim sluhom da
prepozna pobednike iako nisu sa njegovog govornog područja, jer
muzika nema granice. Medjutim, tekstovi, a i sama muzika, su bili
prilagodjeni ovom podneblju. Tekstovi suviše ozbilljni, predvidjajući,
opisujući jedan trenutak u vakumu življenja svih nas, ponudili su nešto
sasvim drugo, Bora je opisao pored fizičke slobode i slobodu
razmišljanja, na jedan do tada malo vidjen način. A nije bilo lako misliti

slobodno početkom te dekade, početkom ranih osamdesetih godina, još
su sveže duhovne rane, a one prave će se tek desetak godina kasnije,
otvarati tako lako i bezobzirno… Ali bolno.

Sve je nekako na toj ploči bilo drugačije do tada, počev od veoma
interesantnog omota, koji je osmislio Jugoslav Vlahović, do samog
središta vinila. Na istoj nema estetske greške. Zbog toga i dan danas
gajim izuzetna poštovanja prema gramofonskoj ploči, mirisu iste i tog
finog rasklopa korica na kolenima. To je nezamisliv užitak koji mladji
naraštaji teško mogu osetiti. Prosto, za mene je ploča uvek bila mali
multimedijski spektakl.

Ne, nije noseća pesma, iako je nesporno možda i najveći hit, bila numera
"Volim, volim žene". Znam ljude koji ni tada nisu slušali rokenrol,
odnosno slušali su neku drugačiju vrstu muzike, ali su zbog te numere
kupovali kasetu, odnosno gramofonsku ploču. Možda je to bila parodija
na samoga sebe, ali ne zaboravite da u to vreme nije bilo neke posebne
isključivosti, moglo se slušati skoro sve, a o navijačkim strastima ne bih
ni pričao. Ići tada na naše najveće stadione bio je užitak, a ne pretnja
fizičkom opstanku pojedinca koji navija drugačije od vas.

Naravno da je numera "Na zapadu ništa novo", fino ubačena pri kraju
albuma, u nekim segmentima možda i nastavak dela Eriha Remarka, taj
stub oko koga se Bora zavrteo i stao. Odmah su ga dočekali tadašnji
dežurni čuvari sistema (vidi čuda, to je oduvek bila ista priča) da ga
olupaju po režimskim medijima, a samo su takvi i postojali, kao i
raznoraznim savezima. Pesma je zabeležila jedno aktivno stanje u
društvu, dala neobećavajući presek u izgradnji ljudskih odnosa i ukazala
na besperktivnost tadašnje savremene misli kroz kontekst, pre svega,
mladih neistomišljenika.

Tako, prodje četrdeset godina od izdanja kultnog izdanja Riblje Čorbe.
Možda su bili ovakvi ili onakvi u vremenu milosrdnog ćutanja i
dremeža, ali glasovitost tog albuma videla se u nadolazećim vremenima.
Uvek teškim, oskudnim, ako ne u novčanom pogledu, ono u duhovnom
zaostatku svakako. Taj most je "Mrtva priroda" pokušala uspostaviti u
onom vremenu, ali je teško uspela dotaći unutrašnji razum u svima
nama. Album je kompleksan, samo naizgled pun šaljivog otrova.
Opisujući zatečeno stanje, album je prepun adrenalina, tekstova koji žare
i samog pisca istih, ali udaraju i u same temelje jednog uljuljkanog
društva, a to boli sve.

Album "Mrtva priroda" je više od rokenrola, više od poezije ljudskih
odnosa, prepliće sudbine malih ljudi, nudi ljubav ali i razočarenje, na
trenutak ima i komedijskih elemenata, do prikrivene kritike zatečenog
političkog stanja do stagnacije i zatvaranja multikulturnog kruga u
tadašnjoj savremenoj muzici. Voleti Čorbu nije teško, uživati u njihovoj
muzici još je lakše, no nije jednostavno otkriti pozadinu literarne
sadržine Bore pesnika iz razloga što svaki njegov sledeći stih prikriva
prethodni, svaka nadolazeća reč lomi onu koja je već otišla niz njegov
vokal.

Naravno da je ovoj unikatnoj svirci na albumu doprineo i snažni bend,
kompaktan, usviran i prepun vere u ono što je radio. Da bi neko bio
lider, mora imati i moćnu ekipu, koja nije bila osrednja, zato su se i
radjala mala remek dela rokenrola na ovim prostorima. Samo što je u
ovo slučaju "Mrtva priroda" poveće remek delo, u svakom pogledu,
album tehnički doveden do skorog savršenstva. I dan danas uživam u
svakom tonu te ploče. Jednostavno, nema numere na istoj koja mi ne
privlači pažnju i u kojoj ekstremno ne uživam. Još da nisu na album
stavili "Vetar duva, duva, duva"…

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/mrtva-priroda-riblja-corba/