Dan uoči izlaska njegovog solo prvenca, Miki Radojević i ja sedeli smo u
bašti lokalnog kafea. Ima tome godinu dana. Obojica svesni da smo odavno
prevazišli lokalni karakter provincijskog duha, stremeći ka nekim drugim
vrednostima, teško merljivim kroz prizmu novca. Baš u tome je čar nedodirljivosti
nekih ljudskih neisplativih emocija.
Raspon čovekovih želja i mogućnosti, kako
isti niže godine u vlastitom ogledalu, biva sve manji, no to nije odraz snažnih
vrednosti ljudske jedinke, već smanjen kapacitet želja. Prosto, iste bivaju sve
manje, tako da ih je lakše ostvariti, a iako se rasplinu kao mehurić vode na vetru,
očaj zbog neispunjenosti još jedne želje u nizu, sveden je na minimum.
Priča mi u kratkim crtama šta ga je navelo da udahne život jednom solo
projektu koji je izneo na sopstvenim plećima, odsviravši isti i napisavši sve što je
mislio da u tom trenutku treba da istakne na vinilu. Meni, kao zastarelom,
analognom tipu ništa ne znači tzv. singl na jutjubu, odnosno niz sličica obradjenih
kroz raznorazne alate kako bi se privukla pažnja, a isti slučaj je i sa striminzima na
raznoraznim muzičkim platformama sterilnog sadržaja, ali sasvim dovoljnog za
upoznavanje nekoga ko se bavi muzičkom umetnošču. Malo je drugačija situacija
sa CD om, ali ni ona nije odmakla Bog zna koliko. E, sa vinilom, odnosno
klasičnom gramofonskom pločom, reprodukcijom iste, stvar je mnogo drugačija i
pozitivnija. Kao što nijedna napisana knjiga ne može imati istu draž na digitalnom
čitaču u odnosu na korice i papir koji odišu specifičnim mirisom, isto važi i za
običnu dvanaestoinčnu gramofonsku ploču.
Kako sam bio u prilici da čujem kompletan materijal nekoliko dana ranije,
ušao sam u sve one draži koje je autor albuma Na kraju skitanja želeo da projektuje
širem krugu ljudi, hoteći da ostavi lični otisak u muzičkom vtrlogu prve četvrtine
ovdašnjeg stoleća. Nesvesno mi je oktkrio i ono što nisam bio u mogućnosti da
sam odslušnem, sve iz razloga što je on ne samo kantautor, već čovek od struke, a
sam nisam muzičar. Slušavši ga pažljivo, izmedju svake rečenice visila je još jedna
o niti ćutnje, možda još zrelija nego ona što je iskazana. Kompleksnost njegovog
duha izražena kroz svest rečitosti, skrivala je jedno neobuzdano iskustvo, umiveno
u ruho buntovnika koji nije krio da ne želi da se preda običnoj svakodnevnici.
Posle godinu dana od izlaska pomenute gramofonske ploče, napominjujući
da sam je i u medjuvremenu ponovo par puta preslušao, i dalje izražavajući žal što
na istoj, okreni obrni, fali ona deseta numera koja se nalazi na svim striming
platfarmama, ali ne i na vinilu, tako da stvara osećaj kao da joj nešto nedostaje na
samom kraju. Taj poetski revolt sazidan u toj neobjavljenoj poslednjoj numeri na
albumu, posle ovog vremenskog perioda, dobio je samo još na uzvišenijem
značenju, ni za trenutak ne gubeći onaj sklop reči koji optužuje one koji, radi
sitnosopstveničkog interesa, podržavaju i one stvari u društvu koje nisu vredni
spomena. Da, nedostaje mi ta numera na ploči. Kada sam bio mali, pa kada bih
zatražio da mi se da novac da kupim gramofonsku ploču, obično bi me odbijali sa
rečima "Imaš to na radiju". Znam, ali hoću ploču. Sada bi svi rekli, "Ma daj, imaš
sve to na jutjubu, strimingu… Jeste, ali želim vinil. Odgovorno potpisujem da nema
boljeg reproduktivnog snimka nego koji dolazi sa gramofonske ploče, makar se
radilo o sasvim prosečnom gramofonu, pojačalu i zvučnicima. Naravno, da mnogi
ovo ne razumeju, no to nije i jedini njihov problem…
Vreme je svakako najbolji pokazatelj za sve ono što se stvara (ili uništava,
svejedno), pa i za samog umetnika, tvorca dela (ili nedela, svejedno je i to …).
Album Na kraju skitanja predstavlja, ne beg Mikija Radojevića od onoga što je bio
u bendovima Six Pack i ČBS, već nadolazak onog što će on tek postati, a da sam
nije svestan toga. Kroz svoju muziku, naravno i tekstove pre svega, on sve vreme
izražava gnev prema onome što smatra da predstavlja samo ilustraciju ljudske
prevare i gluposti, gaji prezir prema onim radnjama ljudskog uma koji pohlepu
čovečjeg beznadja skrivaju iza ružičastih panela. Taj odušak ljudske iskvarenosti,
doveden do savršenstva u neprepoznatljivosti istog, on želi da saseče u korenu, da
ga obezglavi i zatre u samom nastajanju. Naravno da je bliži Don Kihotovim
vetrenjačama, no ostvarenju sopstvenog nauma da ispravlja sve što se može, sme i
da ispraviti. Da, pa šta, u svima nama leži poneki Sizifov gen koji nas tera da
guramo kamen uz brdo, planinu, do samih nebeskih vrata koja se otvaraju za
istoimeni narod…
U tih nešto malo manje od pola sata muzike, poetskog nadigravanja sa
slušljivim notama, nalaze se tragovi Dilana, Štulića, Springstina, muzički
jednostavno, ali nadahnuto, poetski snažno, kao da sam vetar nosi jakost njegovih
reči, poput pesnika Branka Miljkovića, opire se svakom, pa i prikrivenom
mentalnom nasilju, kako individualnom, tako i kolektivnom zagasnuću nukleusa
slobodnog iskaza stava malog čoveka, usput lečeći sve one nezaceljene rane na
sebi samom. Ni u razgovoru sa mnom nije ih krio…
Ovih dana shvatih zašto je vinil izašao baš tada kada je izašao, odnosno
otkrih da čovek sada ima pola veka postojanja, a da kada bi se uzeo njegov
beneficirani radni staž u pank rok muzici, imao bi više takvih godina, nego
proživljenih u vlastitom, svakodnevnom životu. Uporno bežeći od vožnje života na
leru, uzmičući od svih onih nepodopština kojih se ne želi ni sećati, Miki Radojević
ima još neispričanih priča, a na koji način će ih u budućnosti predočiti, u kakvom
obliku, zavisi isključivo od njega samog. Iskreno se nadam da album Na kraju
skitanja nije njegov poslednji mohikanski vapaj, da isti što je prodao-prodao, da
mora od nečega (nekoga) biti priteran da i dalje radi i stvara, jer čovek nikada ne
može biti toliki gubitnik do od sebe samog stvoren potpadne pod starost i lenjost.
Apokaliptičnosti naših mikrosvetova uvek sami doprinosimo svojom ležernošću i
nezainteresovanošću za bilo što drugo što bi narušilo naš komoditet. Zato mu želim
da ga i dalje svrbe prsti, da kroz zube iscedi sve ono što misli, a nešto će i stvoriti,
zavredeti i snimiti. Ako mu dozvole… Ne verujem u sreću, kocku, slučaj, verujem
iskreno samo u rad, teskobu i tegobu, čak i kada ne daju rezultate na prvu loptu.
Talenat je tu samo da ubrza proces, povuče ručicu u veću brzinu, a tada je sve
moguće, pa i da se utihnuti snovi ostvare. Miki ima još puno toga da uradi pred
sobom, a mislim da ima i skim, s tim da je neupitno da ima za koga.
Miodrag Marković
