U smiraj leta, sada već poprilično daleke, 1969. godine, od 15. do
18. avgusta održan je na farmi Maksa Jazgura u Vajt Leku kod Betela,
država Njujork, dogadjaj koji do tada u istoriji roka nije bio pribeležen.
Uz entuzijazam Majkla Langa, Džona Robertsa, Džoela Rozenmana i
Artija Kornfelda Vudstok avanture su mogle početi. Sigurno tada niko
nije ni slutio da će prisustvovati istoriji.
Prvi mega dogadjaj koji je pokrenuo milione mladih širom sveta,
koji su, na tada veoma oskudne načine, dolazili do muzike i časopisa u
vezi navedenog dogadjaja, tako da je sama akcija bila na ivici mita.
Nebitno je da li je na nekrunisanom muzičkom skupu bilo 200 hiljada,
500 hiljada, ili, ne znam koliko već ljudi… Moglo ih je biti i samo 100,
a da su imali čemu prisustvovati. No, mogli su biti i samo bezlična
masa oivičena sa milionima lica koja samo predstavljaju ciljani
prikazani statistički podatak.
Nije mi namera pisati o učesnicima, do tada, nevidjenog
poduhvata, jer sve podatke o Festivalu lako ćete naći na internetu.
Medjutim, sam koncert je organizovan u jednom krvavom periodu, gde
hiljade mladih gine u nekakvim bespućima, zarad interesa malog broja
dobitnika na ratnoj lutriji. Uostalom, u svim sukobima, malen je broj
koji crpi neku korist iz istog, a veliki je broj uniženih, a vremenom i
misaono osakaćenih generacija, koji, čekajuću Godoa, pretvaraju se u
sužanj, smatrajući da je to tako oduvek dato… Od ovog ili onog, sve je
praćeno u skladu sa prolaznošću vremena, sa željom da sve odnese
zalutali vetar u besciljnu tišinu čovekovog nepostojanja.
Da to ne bude tako, krajem šezdesetih godina prošlog veka,
pobrinulo se par očajnika čiji je vapaj bio dosledan hrabrosti da se pljune
Caru u lice i kaže mu se da nije obučen. Istina, gola, tužna i suvoparna,
uvek je bleda, naborana, a često i okrvavljena, ali nikada pokopana.
Takvu istinu je nosila Džoan Baez, svojim protesnim pesmama protiv
golgote rata, ne samo onog tada aktuelnog, nego i prošlih, ali i onih koji
su u najavi, ili će tek doći…
Naravno da se ne treba zanositi idejama dece cveća, hipi pokreta,
da će mir večni nadvladati, da će ljubav pobediti, sve je to utopija, nikad
dosanjani san, ali uvek se treba pokušati izdići iznad učmale situacije, a
još više dogadjaja koji tek slede. Medjutim, Džoan je bila duh svih
budućih dešavanja koja su ophrilila ovu planetu. Slobodno mogu reći da
je ona bila Jovanka Orleanka savremenog doba. Ne muzike, ona je u
drugom planu, nego snagom duha koja je ta žena plenila, gde je svojim
stihovima duboko uklesala sve patnje ljudi kroz koje svet prolazi.
Džoan Baez je zaista celo svoje bitisanje na ovoj planeti uskladila
sa pokličom "Nikad robom". Ceo svoj život posvetila je neprestanoj
borbi za boljitak ljudskog življenja i osvajanja slobode. A taj njen vapaj
provejava kroz sva tri dana pomenutog festivala, tu je ostavljen pelcer za
sva protesna okupljanja koja su se redjala u godinama koja su dolazila,
bez obzira na boju kože i sistem koji je vladao.
Vudstok je bio začetak spektakularnih muzičkih dogadjaja,
skupova koji ostaju za pamćenje, ali je bitna poruka koja je upućena
svima onima koji i ne slušaju rok muziku, da dopre do svih gladnih,
uniženi i obespravljenih. Taj izvor i sada tiho teče kroz klance koje je
produbila ta vrsta muzike kao noseći jezičak na tasu boginje pravde,
usnule lepotice sa povezom na očima, valjda da ne gleda svo to
stradanje…
Svakako da je spisak učesnika na sva tri dana Festivala
impozantan, kao i spisak onih koji nisu hteli da učestvuju na istom, pa su
se posle pravdali raznoraznim razlozima, koji, uglavnom, nisu odraz
razuma, no okasnelog smislenog kajanja. Da je padala kiša – padala je,
da je bilo blata koliko hoćeš – bilo je, da je nestalo hrane i vode, i to je
tačno, ali je ostao taj poklič otrežnjenja ka hodu slobode. Iz
Vudstokovog blata izronile su mnoge ljubavi, probudjena nada istinskog
patriotizma kroz onaj jutarnji završni eho Hendriksove gitare dok je
svirao himnu. Ni pre, ni posle njega, niko na takav način nije odsvirao
himnu svoje otadžbine, stavivši svima do znanja ko je i šta mu je u srcu.
Šta mu je bilo na duši, to samo on zna.
Zato, kad pomislim na Vudstok, prva asocijacija mi je Džoan, pa
Džimi. Jedna je još živa legenda, a druga je besmrtni tračak koji isijava.
Izmedju njih Koker, Dženis, Santana…
I šta se promenilo za ovih 55 godina, osim što je ratova bivalo sve
više, da se svet izdelio na nove delove, da su gladni i žedni sve brojniji,
da su oružja za masovna uništenja dovedena gotovo do savršenstva, da
ljudska pamet biva ograničena enormnom količinom čovekove
zatupljenosti, da se ne zna put do svitanja, a da polarna tmina uzima sve
više maha. Jesmo li srećniji u svojim tehnološkim inovacijama i
otkazanom milošću čovekoljublja? Opet, ali ne i manje bitno za sadržaj
ove male storije, velika je nedoumica koliko se i sam rok, kao tadašnja
avangarda muzike, nadogradio za pola veka, te ostao na vrhu muzičkih
dešavanja, ili je i on tonuo sa životnim sivilom, na svoj način.
Da, doći do slobode nikada nije lako, traže se odricanja, ili si vodja
ili vodjen, ili veruješ u to što radiš ili samo otaljavaš kroz niz
automatizovanih bezvoljnih pokreta. Ta tri dana u suton leta šezdeset
devete su akumulirala nevidjenu energiju na jednom mestu. Kamen
temeljac za sva buduća okupljanja. Ne samo muzička. Muzika je samo
povod, a razlog je sam opstanak čoveka i planete mu, ove istrošene,
umorne i obespravljene. Bojim se da novi Vudstok nema više ko da
izdigne…
Miodrag Marković