„Наш Тоша Рус“ – наслов је нове књиге Драгољуба Јанојлића. Настала је на иницијативу Одбора за очување лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова, руског царског официра који је, после доласка у Београд 1920. године, највећи део живота провео у Глибовцу, где је у почетку моловао куће богатих сељака, а потом иконописао цркве у Шумадијској и Браничевској епархији. У новом станишту бавио се и сликарством, а Народни музеј у Паланци, Основна школа „Станоје Главаш“ у Глибовцу и породица Цветковић чувају неколико његових дела.
Фарафонов, који је умро 1956. године, за вечно почивалиште одабрао је Азању, где су му живели поћерка Зина, родом из Украјине и зет Драгољуб Ћосић. На месном гробљу они су њему подигли споменик на коме је урезан овај текст: „Овде почива Тоша Фарафонов Рус уметничких слика…“ О споменику и гробу вредног Руса брине његова унука, једно од двоје деце Зине и Драгољуба Ћосића, некадашњег азањског сајџије.
Јанојлић је на преко 140 страна описао живот и рад Фјодора Тоше Фарафонова, а на основу сећања неколицине његових савременика, углавном Глибовчана. У 17 поглавља стао је његов живот, а текст прате и ретко сачуване фотографије снимљене приликом осликавања цркве у Великој Крсни. На полеђини сваке Фарафонов је написао колико која представа запрема квадрата и на којој висини је насликана у том храму. Међу малим бројем фотографија налази се и она на насловној страни књиге на којој је иконописац снимљен приликом рада у великокршљанској цркви 1955. године. Захваљујући Ивану Цветковићу, наставнику музичке културе, књигу илуструје и портрет Станоја Стаматовића Главаша, уз портрет рано преминулог Глибовчанина Милана Цветковића и иконе Светог Николе које су насликане у славских собама неких имућнијих домаћина.
На почетку књиге је и факсимил писма које је члану поменутог Одбора Родољубу Станимировићу, сазнавши да се ради на књизи о Фјодору Тодору Фарафонову, упутио амбасадор Руске Федерације у Републици Србији Александар Боцван Харченко у коме, поред осталог, пише:
„Захваљујемо на пажњи према руском историјском наслеђу у Републици Србији. Сматрамо да ће реализација наведених пројеката допринети ојачавању руско-српских односа и учвршћивању братских веза између наша два народа…“
Књигу је као рецезент потписала др Ана Милошевић. Она пише:
„Како приступити писању о личности о којој постоји веома мало података и исто тако мало сачуваних материјалних сведочанстава о њеном раду? Рекли бисмо да је Драгољуб Јанојлић овом подухвату пришао на једини могући начин. Он је око костура сачињеног од штурих фактографских података прво исплео сачувана сећања Тошиних комшија, познаника, пријатеља и родбине, а затим, још вештије, изаткао ткиво романа, сачињено од стварних ликова и места, у различитим историјским контекстима и временским периодима. Тако се на главном јунаку „нашем Тоши Русу“, преламају историјски догађаји Октобарске револуције и Другог светског рата, али истовремено рефлектују и најфиније људске особине и емоције, тј. рука пријатељства од срца пружена и радо прихваћена…“
Издавач ове књиге је Савез књижевника у отаџбини и расејању. У улози уредника нашао се Слободан Тодоровић Токи, графичког обликовања и припреме за штампу прихватио се Милош Јанојлић, а сарађивали су још Иван Цветковић, Градимир Брчаревић и Дејан Милутиновић.
Дејан Црномарковић
