Teških koraka, sumornih misli, previše umornih od vlastitog
zanesenjaštva i tudjinskih čarobnjaštava, kao prilepci prohujalih
vremena, stajali smo krotki,bezdušni i leptirasto nadahnuti ispred
puta bez oznaka i putokaza. Dan pred nama palio je samo još
jednu noć iz prikrajka, nedorečenu i nesvršenu, koja takva kakva
je, ne može iznedriti jutro. Ono umiveno i okupano ranim
prolećnim zracima, no samo oblak veseo kipeo je iznad nas. I
čekao. Prkosan i gord sasuo je svoje srebrnaste kapi po nama.
Još jedan kišni dan…
Pevati o velikim gradovima je uvek bio samo tihi, očajnički,
pokušaj dosanjati onakav san kako ga mi zamišljamo otvorenih
očiju, ne želeći da vidimo onu njegovu drugu stranu, uronjenu u
močvarno blato koje se taloži vekovima na kosturima betonskih
ploča ili kaldrmi po kojoj se još mogu videti otisci bosonogih
dečaka i njihov beg ka zovu novih nestašluka. Uvek je bilo da nije
bilo i kada je moglo biti jer nismo istrajni u svom naumu da
privedemo reč u delo kome stremimo. Onda se divimo duhovno-
fizičkom nadahnuću drugih, dalekih nama naroda, koji bolji ništa
od nas nisu, ali su disciplinovani u svojim mislima, stremljenjima i
nadahnućima koji i stvaraju tu bitnu, a nama neznatnu razliku u
usporedbi sa drugima.
Tako prodje skoro pola veka, tačnije 45 godina od singla, ali
onog pravog sa A i B stranom, omotom opipljivog pod prstima i
ugodnog pogleda ka istom, Nazad u veliki prljavi grad, numere
koja prethodi svim sledećim albumima Riblje Čorbe, iz prostog
razloga što je to bio i poslednji pravi singl pomenutog benda.
Jeste Lutka sa naslovne strane otvarala poglavlje u istoriji
rokenrola sa ovih prostora, ali je Borin vapaj o velikom gradu, sa
svim njegovim nedostacima i izlizanim moralnim foskulama, bio
onaj pravi temelj koji će ih kasnije odvesti tamo gde su dugi niz
godina i bili, na samom vrhu muzičke piramide balkanskih nota.
U svom spevu ka onom gradu koji ga je prigrlio po dolasku iz
provincije, pruživši mu utočište kao pesniku, autoru i frontmenu
benda koji će dobru deceniju prštati sa porukama ljubavi,
ugnjetanih i ostavljenih, ali i sa onim političkim porukama koje su
razbijali zid ćutnje i bili prvi nagoveštaji da, ma kakva diktatura
bila u pitanju, uvek jednog jutra dogori i ugasi svoj plamen,
stvorivši ugarak oko sebe. Nekada je on veći ili manji, u našem
bivšem samoupravnorodoljubivom sistemu, pokazao se kao
provalija bez dna, sa spaljenom zemljom oko sebe i utkanom
ideologijom podaništva bezrezervnoj odanosti.
Domišljatog i nadarenog, onakvog kakvog ga je Bog dao,
Bora Đorđević ogrnuo se plaštom lokalpatriote i pustio iz sebe taj
vapaj za velikim gradom gde je smestio svoju mladost, ljubavi i
prijatelje. Poistovetivši se sa njim, Bora je ostavio sebe, ne samo
u velegradskim kafanama, nego i u svakom šumu vetra niz
tašmajdanski park. U tom sopstvenom kazamatu estetskih
izdignuća odao je duboku emotivnu zahvalnost gradu koji mu je
pružio ruku, prigrlio ga i onda kada mu Borini maniri nisu uvek
odgovarali. No, nesporno je da poeta ulice ne duguje nikome
ništa, pa ni velegradu. Ni pre, a pogotovo sada kada ga više
nema.
U pomenutoj numeri Bora nije bojio svet, svu svoju vojničku
muku tresnuo je u lice velikom gradu, nabrojivši sve ono što mu u
tom času nedostaje. I dok u vagon restoranu brzog voza čeka na
svoje omiljeno piće, stihovi se nižu kao suze niz lice vuka
samotnjaka koji se ponovo vraća pred čopor. Hrabro, na trenutke
lucidno i bahato, ali ponosno, pitajući se izmedju redova, da li i
njega veliki grad voli i onda kada mu ne treba, kada je daleko od
istog, ali ga uvek nosi u sebi kao talisman sreće. Sebično vezan
za takav amulet Bora ne traži ništa više, no što mu se može
ponuditi.
Pruga i na njoj voz koji jezdi nije samo mašina koja razdvaja
ljude, tu su drukčije navike istih, neki drugi momci iz kraja i tudji
konobari koji služe. Jedino loza klizi niz grlo, smiruje strasti i budi
stara, prikrivena, sećanja. Baš taj nemir Bora čuva u srcu, dok mu
pogled lagano tone niz šine koje zveče u poslednjem vagonu
brzog voza… Velika numera je ocrtana u tih tri minuta i deset
sekundi. Od baladnog uvoda, do rifovskog refrena podržanog
snažnim, ali baš rigidno moćnim krikom koji zbraja sve boli u
jedan istinski, živopisni i vagabundovski okršaj sa samim sobom,
ne prezajući da dozvoli rađanje novog podsticaja tuge, Bora i
Riblja Čorba ulaze svesno u taj dvoboj sa velegradom. Znaju oni
da tu pobednika nema, ali uvek vredi pokušati maksimalno izvući
iz sebe samog tu nit života koja kroti sve, pa i život sam. Na lafetu
poraženih njih neće biti, oni svoje izgubljene bitke ne kriju, iste ih
samo ojačaju i guraju napred.
Druga strana singla je tzv. originalna verzija numere Mirno
spavaj. Ista se našla na debi albumu Riblje Čorbe Kost U Grlu,
ovaj put bez tekstualne cenzure, upravo onako kako ju je Bora
Đorđević osmislio. Mala storija o dami o kojoj kruže raznorazne
malograđanske pričice, te savet Borin da se ne obazire na iste,
odnosno da mirno spava, jer baš ti što lansiraju nepodopštine o
mladoj osobi nezavređuju pomena. Najmanje u pesmi.
Omot je veoma zanimljivo urađen od strane Jugoslava
Vlahovića. Naime, predstavljeni pocepani plakat benda na
nekakvom zidu, deluje kao freska, kao da su tu vekovima oko
nas. Ili nisu, što ne znači da neće biti. Pogledaj Dom Svoj Anđele,
je song, a po kojem se Riblja Čorba i Bora Đorđević prepoznaju i
kod onog slušaoca koga, ne samo da ne zanima rokenrlol, nego
muzika uopšte. Pomenuta tema tek će kasnije stići kao
bezvremenski opus benda i njegovog idejnog vođe.
Ređali su se događaji na bespovratnoj traci života, onako u
nizu, manje više predvidljivo, ponekad i ne, ali numera Nazad u
veliki prljavi grad odavno je našla mesto u muzičkom opusu Riblje
Čorbe i njegovog tvorca, pesnika, Bore Đorđevića. U sledu svih
prošlih zbivanja, možda nije na samom tronu, ali je daleko od dna,
iz zlatne sredine više se vrhu smeši. Zato nemojmo nikada biti na
repu događaja, budimo deo istorije, a ne samo nemi posmatrači,
kreirajmo sopstvene puteve, možda baš uz onaj krik Bore
Đorđevića i željom za povratak u veliki grad. Sam grad može biti
samo deo tvrđave koja se osvaja. Više umnom snagom, no golom
silom. Razmislite!
MIODRAG MARKOVIĆ
