НЕKЕ СУ ЖЕНЕ ПРАТИЛЕ ВОЈНИKЕ – Рибља Чорба

Иду дани, котрљају се године, неке окупане сладострашћем, неке опоре, неке брзо прохитају кроз живот, док се неке отегну, тешке, далеке, са жељом да се што пре забораве и утихну у свакој мисли. Покушај заборава је много тежи од опроста, грешне мисли навиру са свих страна, онако опоре и развучене до непрепознатљивости бола, са лажним хаљетком у угаслим погледима и цвилећом нежношћу без додира, тек понека суза да до значаја вредности обесправљене прошлости и дубоке вере у своје недосањане снове. А имало се времена, могло се увек више и боље. И ноћ је краћа била, а дан постојан, дугачак и окупан ветром што разноси речи на прагове љубави. Тишина је владала неприкосновеним миром, без уздаха, само реч уоквирена дугим ланцима туге. Али, било је неке лепоте у том исказу несреће, тој блиској магли испод које пролаз не постоји, само даљина, мостови и возови. И стих, песма, без музике, само речи испраћене алкохолом низ стегнуто грло.

Једна од најлепших домаћих балада које сам чуо у доба свог музичког одрастања, а касније укључујући и све говорне језике са ових подручја које без напора разумем, као и оне које само овлаш препознајем, припада неприкосновеном боему овоземељског рокенрола, Бори Ђорђевићу и Рибљој Чорби, са сетним насловом &qуот;Неке су жене пратиле војнике.&qуот; Сонг је снимљен пре
четрдесет година и објављен на албуму &qуот;Покварена машта и прљаве страсти&qуот;. Сам албум је имао више хитова, односно тешко је питање која нумера је више заживела са албума. Просто, нема просечне песме на албуму. Исти је био више него обећавајући и лагано најавивши ремек дело са трећим албумом само девет месеци касније. Очигледно је да су у том периоду Бора и компанија били више него инспиративни. У ондашње време, тешког пристиска мира, латентног прикривања свих тадашњих нарастајућих проблема, сваком младом човеку и те како је тешко падало служење војног рока од годину дана до петнаест месеци. Наравно да је било и изузетака, али њихово време је дошло тек десет година касније. У то време, није било лако не служити армију, а Бора је имао године у фулу за одлазак на преобуку у сивомаслинасту униформу, тако да је сво оно искушење из душе му, сва она немоћ и отпор, изашла из њега кроз поменути сонг. У време мирног и безбрижног одрастања, школа и армија су, мање-више, биле једини проблем свих дечака који су се поступно, преко младића, формирали у човека. Да не кажем мушкарца.

Kроз сонг пролећу сећања на бивше љубави, сви бродоломи дубоко се крију у љуштури осећања, без стида, без емоција и злурадости сопствене кривње. Нежности су саткане у неизбрисивом скупљању сличица љубави и присећања на неко лепше и ведрије време. Све недоумице младог човека лагано нарастају до доласка на капију касарне и преласка замишљеног прага исте. А онда више ништа није исто, све мисли се усиве, обезначаји се покушај сваког другачијег погледа на скучени шарени спољни свет. И тако у круг. Нижу се дани, броје се успомене, ређају се нове наде и извлаче из шињела стари страхови и нарастајући нови проблеми. Неизвесна будућност лако је сахранила прошлост.

Синглица „Назад у велики прљави град“ је претходила горе описаном албуму и била је фини увод у оно што је дошло пола године касније са албумом „Покварена машта и прљаве страсти“. Сам сонг, „Неке су жене пратиле војнике“ иде лагано све до трећег дела нумере у коме се исти убрзава. Међутим, малобројни срећници који су имали прилику да чују песму у настајању, кажу да је иста била у свом зачетку нешто другачија него што је уснимљена на самом албуму, односно винилу. Kада су се изјашњавали о квалитету необјављеног и урађеног снимка, примат је листом ишао у корист неуснимљене нумере. Лично нисам имао прилику да икада чујем сонг на другачији начин него што је објављен на албуму. Уживао сам, као и дан данас, у описаној нумери, увек дубоко рањен истом, са горким окусом у устима и сетног погледа. Kо је служио војску, и то ону „праву“, разуме о чему пишем.

Не памтим када су последњи пут свирали на концерту описани сонг. Схватам да су времена другачија, услови живота и стварања се драстично разликују од пре четири деценије, поимање ужитака и назови радосних тренутака су у младежи уписали сасвим друго место, али љубав, чежња, нада, однавек постоје, горе или тињају, гасе се или васкрсно самопале, односно трају, док је света и века. Тешко да ме ико убеди у другачији резон. Не зато што сам далеко од прве младости, него што иза мене стоје многи пређени путељци и сломљене стреле, као и прегршт идеја вазда изгубљених у вртлогу ништавилог времена.

Тај сирови бездан између жеља и окаснелих могућности, круга који се затвара периодично, та склопљена књига из које се не виде обриси будућности, мостови без река и друмови без путника, су нешто што представља трајно стање, али остају увек неке очи које вас прате и нуде неку наду, остају нека врата на која увек можете покуцати и отвориће вам се у било које доба. Е, то су жене које су пратиле војнике…

Миодраг Марковић

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/neke-su-zene-pratile-vojnike-riblja-corba/