Ponekad i suviše jaki otrovi mogu zaceliti rane, onako jetko, bez prezanja da
se, kako telo, tako i duša, iščisti. Čistilište je svuda oko nas, to se ne primećuje iz
razloga što mislimo da smo mi upravo ti koji smo gotovo blizu savršenstva, da
nam niko ništa ne može u bajci koju sanjamo i u kojoj težimo biti glavni lik.
Neumerenost nije samo u jelu i piću, svaki predjeni stih za sobom ostavlja i ukus i
miris. Kada se opijemo od samih sebe, čežnjom da svoje prepametne stavove
tvorimo u iskaze koji će obeležiti neko vreme ostavljeno za nama. To se, odista,
ponekad i desi, ali retko, više kao puki slučaj, ekces. U svakom slučaju pozitivno je
imati stav, vlastiti sud o sopstvenoj negaciji misli, ili rečitom usponu koji gmiže ka
vrhu. Biti neumeren u ljubavi je nešto sasvim drugo, misliti da sebe daješ celog, u
stvari je skriveni atak na onu drugu stranu sa večitom težnjom da se po svaku cenu
izadje kao pobednik iz začaranog kruga koji smo sami sebi nametnuli. Niko se ne
pita šta biva sa osećanjima kada ista zgasnu na nekakvoj periferiji snova, kada
dodje kraj svim zanosima i uludim lutanjima, kada nema staza niti iza, niti ispred,
samo nekakvo golemo nebo koje stiska dušu.
Svejedno što je put širok ako ne vodi nigde, nebitno kolika je gužva na
autoputu, ako je vozač sam, mrtvilo u osmehu je lako čitljivo sa usana, poput
ispisane, a nepročitane stranice udenute u memoriju životnog ognja. U taj plamen
su svesno uleteli Zvonimir Đukić Đule, koji je odsvirao skoro sve instrumente, i
Srboljub Radivojević za bubnjevima i ostalim udarajkama, a sve to pod imenom
Van Gog, tačno pre deset godina, objavivši svoj deveti studijski album pod pitkim
imenom Neumeren u svemu. Album je producirao Vojislav Aralica. Ne spominjem
ga zalud, čovek ima izuzetno uho, a pogotovo viziju da upakuje muzički produkt
na jedan razumljiv način širokoj masi slušalaca, da to ne bude dodvoravanje, a da
ostane onaj pravi zvuk koji bend želi imati na albumu.
Pored naslovne numere na albumu je izdvojena i Anđele, Moj Brate u kojoj
je svoje prateće vokale numeri podario i Nikola Pejaković Kolja. Lično, numera
Skačem-skači je na mene ostavila najveći utisak, no nebitno. Album je bio čvrst, a
ono što mi je uvek godilo kod Van Goga je to što su uvek imali respekt prema
samom sebi. Jeste Đule frontmen, idejni vođa, da ne kažem guru svakog projekta,
ali stoji i to da bend kao klasičan rok sastav od samo gitare, basa i bubnjeva,
ostavlja strašan utisak. Idejna grmljavina klasičnog rokenrola pretače se kroz
jezgrovite note gitarskih rifova koje miksuju, kako hard rok, tako i sve ono što
savremeni rok u 21. veku duboko analizira, bez preke potrebe da se stoji na jednom
mestu. Van Gog nije statičan bend, on je oduvek bio izuzetan klupski bend, koji je
povremeno itekako izvirivao iz navedenih okvira.
Sam pojam umerenosti ili neumerenosti nikako nije ograničavajući faktor,
kako u samom načinu vodjenja života, tako i u slikovitom prikazu istoga na način
na koji svačije oko drugačije vidi priloženi objekat. Pogled je ono što nas održava
u željenoj zabludi. Prosto, imam kolegu koji vodi izuzetno zdrav život, sa
eventualno povremenim ispadima, kako u ishrani tako i u alkoholu, ali se opet sve
to svodi na isto. Nije srećniji od drugih. S druge strane, imam kolegu koji je sušta
suprotnost, sa, takođe, povremenim upadima zdravog života, nije ni on nesrećniji
od drugih. U vlastitim kožama isto pritegnuti, drugačije utiske ustrojavaju o svemu
o čemu maštaju i zbrajaju na planetarnoj vrtešci, ali funkcionišu u životnom
disbalansu svojih činidbi na sasvim pristojan način.
U nosećoj numeri pomenutog albuma leži poziv da se uživa u životu, jer
život je kratak, od cveta do praha, od zlatnih polja žita do prikrivenih dinamita u
duši samoj, zato treba ubrzati puls i dah. Taj prikriveni nemir u svima nama ćuti do
odredjenog trenutka kada zanjiše krošnje drveća i uzdigne talase iznad obala
praveći oluju u nama. A nema duše kroz koju oluja njihala se nije, brže ili sporije,
svejedno, uvek napravi pustoš. A život uvek ide dalje, bez obzira imamo li snage i
volje da ga pratimo ili ne, sa nama ili bez nas, uvek ubrzava korak kada god
mislimo da smo ga sustigli i da smo ovladali istim. Jednostavno, teško je ovladati i
sobom samim, a kamo li drugim bićem. To je kao kada želim poljubiti mog
sinovca u centru grada, a koji je meni inače sve i sva, koji gazi ranim tinejdžerskim
godinama, kada počne da se okreće ne bi li ga neko od drugara i drugarica slučajno
video, te bio na taj način osramoćen. No u njegovim cipelama odavno sam bio, on
u moje tek treba da zgazi. Obe su uvek tesne, komocije nema.
Više nego pristojan album Neumeren U Svemu objavljen je i na vinilu, što
starim zagriženicima analognog zvuka poseban ugodjaj daje. Znam, stari se lagano,
no sigurno, ali ne zaboravite, postoje neke stvari u životu, kao i vrednosti same,
koje se ne menjaju i suštinski traju u gotovo istovetnim oblicima kao u prvobitnom
nastajanju istog. To što je protekla decenija od izdavanja albuma nimalo nije
ugrozila samu tvorevinu misaonog i muzičkog iskaza benda, naprotiv, dovoljno je
samo malo obrisati prašinu sa gramofonske ploče, prisloniti iglu na početnu brazdu
i uživati.
Bend za koji se može reći da nije pravio kompromise u svom nadahnutom
opisu sitnih životnih priča pretačući sve u jednu veliku ogoljenu istinu, ali
narativno izrečenu na razuman i nenametljiv način, uvek blizu vrha domaćeg
rokenrola, nikada na krovu. Stabilog i snažnog zvuka, intrigantnog i
prepoznatljivog vokala, efektnih, ne i dugačkih poruka, jasnog sadržaja i ritma
kroz koji kao da plovite na uzburkanom moru, pomenuti album i sada nosi onu
pitku poetičnost i živost sa kojom je urađen deceniju ranije. Zato, slobodno se
vratite koju godinu unazad, sročite u mislima jednu deceniju koju ste preživeli već,
i videćete da se nije toga puno promenilo, teatar je isti, samo glumci menjaju
uloge. Vaš Miodrag.
