Maestro u spisateljstvu i življenju rokenrola, Duško Antonić,
svojim neponovljivim šarmom i lucidnošću koji je godinama gradio u
svetu u kome njegov stav o načinu života i bitisanju kroz ove sumorne
oblake spuštenih do hororičnih predkazanja i uterivanju svih mogućih (a
i nemogućih) strahova, osim kod pravih ljubitelja muzike, sumnjam da
je naišao na neki širi sociološki odziv, potaknuo me je da i sam dam
jedan mali doprinos u kulturološkoj sferi koja obuhvata vinil, odnosno
klasičnu gramofonsku ploču, LP, u svom jednostavnom, analognom
obliku.
Kao prvo, postoje razni načini slušanja i čuvanja muzike, lično
poštujem svaki vid navedenog, a i tačno je to da se i "uz tranzistor
možeš lepo zabavljati" (Grupa I), s tim da je jako bitno ne samo
okruženje u kome živiš, nego i gde se krećeš i šta želiš od života.
Gotovo pola veka skupljam vinile, uživam svakodnevno u muzici, volim
da izaberem i pogledam nastupe, uglavnom rok izvodjača, ali sam
duboko svestan da sam sve to započeo u jedno drugačije vreme, bez
raznoraznih ovosavremenih skalmerija, interneta, u najboljem slučaju
dva TV kanala, sa povremnim ekcesnim rok prilozima na kašičicu, te tu
i tamo radio programima koji su teško dobacivali signal po ubogim
provincijama.
Kao drugo, slušajući vinil, gramofonsku ploču, to je jedan
kulturološki obred, duboko zapečen u svakom iskrenom ljubitelju
tonova koji ga ne ostavljaju ravnodušnim. Tvrdim, da kada se na kraju
slušanja iste, vrati ručica u prvobitni položaj, a nakon okrenute druge
strane, ako kroz vas ne prodje neki dašak sete, tuge, radosti ili bola,
odnosno sve osim ravnodušnosti, kao da je niste ni stavili na gramofon.
Kao treće, mnogo pre samog slušanja vinila, zadovoljstvo je kupiti
taj četvrtasti omot, staviti pod mišku, doći kući, otvoriti isti i pomirisati
sveži omot i duboko izdahnuti sa utiskom spokojstva i zanesenosti.
Otvoriti album, videti tekstove, ako ih ima, pod prstima osetiti šuškanje
unutrašnjeg omota ploče, predstavlja neponovljivi užitak, merljiv samo
dubokom opijenošću srećom.
Odlaganje i čuvanje tog plastičnog muzičkog čudesa je isto kao
kada kolekcionari skupljaju knjige i prave vlastitu biblioteku. Za svaku
gramofonsku ploču sam vezan, znam gde sam je i kada nabavio, koliko
sam morao da se lišim nekih drugih stvari, da bih uživao u intimnim
trenucima slušajući vinile, gde su i po kojim žurkama upropaštene sa
otiscima kao da je daktiloskopija radjena na njima, na kojim mestima se
čuje duboki šum, a, Bogami, na nekim mestima i preskoče. Jednostavno,
koliko godi ih čuvali, na njima ima nekog traga. Svaka ploča, svaki
ustajali ožiljak na njoj, ima svoju priču.
Ritual kupovine, otvaranja omota, puštanja, slušanja i skladištenja
vinila je niz malih zadovoljstava koji grade jedno veliko, unutarnje
spokojstvo bar na navedene trenutke u kome se bavite duševnom tišinom
i samospoznajom. Zbog tih malenih trenutaka, uvek sam se osećao bolje,
smirenije i zadovoljnije. Znam da vinil ne pripada samo rokenrolu, da je
na njemu svašta, da ne kažem sačuvaj Bože, štampano i izdavano, ali je,
ipak, nekada teže bilo izdati isti nego sada objaviti sadržaj na CD
formatu. Ovo na jutjubu i internetu i ne računam, mada dozvoljavam da i
tu ima zalutalih kvaliteta. No, vinil košta, nije imaginaran, opipljiv je, ali
je zato i trajan. A trajnost stvara i kvalitet.
E, sad, što se onog uduvavanja tiče što u tekstu navodi Duško,
nikada nisam pripadao tom kolektivitetu, možda i iz razloga što mi je
pok. otac bio izuzetno strasan pušač, majka manje više umeren, navešću
samo jednu malu skorašnju iskricu. Moja majka, koja je ove godine
zagazila u devetu deceniju, nedavno me je, onako usput, bacivši
letimično pogled ka uredno složenim gramofonskim pločama, upitala
koliko ih imam. Na moj odgovor da ih ne brojim, ali da ih imam izmedju
600 i 700 ploča, tiho starački izustila: " E, koliko je tu para bačeno…".
Nisam odoleo a da ne upitam koliko je u njenom polustolećnom
druženju sa nikotinom tek novca otišlo u dim…
Naravno da su zadovoljstva razna, da ih često, ne želeći da se
dublje u puštamo, i ne razumemo i osudjujemo. Jedno od zadovoljstava
je i vinil i užitak u istom. Takodje, znam da me gazi vreme, protiv toga
je svaki otpor uzaludan, ali negde u dubini sebe samog mi je drago što
sam deo svoje opsesije rokenrolom i gramofonskom pločom, uspeo
preneti i na jednog, sada dvanaestogodišnjeg, tinejdžera, pokazavši mu
svu lepotu takvog užitka. Onog mališana što držim na fotografiji, a koji
je deset godina mladji od prethodno opisanog dečaka (sva trojica smo
tu), svojom upornošću pokušavam otrovati na vreme. Moje je da
probam, imam strpljenja i vremena, a na Svevišnjem je da li će nagraditi
uloženi trud. Meni je dovoljna i ljubav.
Toliko o neuništivom vinilu.
Vaš Miodrag Marković.
