325
Много шта би се могло написати поводом некадашњег празника. Сећања су варљива, неко је некада рекао. Све зависи шта је коме остало, чак и да је записано. После толико деценија, не препознајемо, осим рукописа, многе ситуације, као да нису ни постојале.
Потомцима не причамо приче, то их смара. Можда не могу ни да замисле о чему причамо. Пита ме недавно унучица каквом крпицом ја то бришем нос. Не зна шта је платнена марамица, коју не бацам, перем је и пеглам. Тако волим!
– Ми ништа не пегламо – каже ми.
Ово сећање на данашњи дан искочило. Можда је делимично виђено у неком старом филму са Драганом Николићем, који је био послератни млади учитељ. Са децом је у школском доришту неговао прасе, које је на крају завршило тако, да се цело оделење нахрани.
У мојој варошици свако је имао кућицу у малом дворишту, башту, кокошињац, свињац, пољски нужник. Моји и козу. Уз платице и разна довијања родитеља, све смо имали.
За Дан Републике, прасе које је расло од траве, помија, купљеног кукуруза порасло би до свиње од осамдесетак килограма. И наравно у та два слободна нерадна дана, би се заказала свињска даћа. Традиционално би се домаћини спремали. Рано би заложили ватру испод казана да вода кључа, спремили би корито за шурење свиње, шерпе, лонце, канту за маст…
Кад стигне пријатељ, касапин, ја бих збрисала од куће за тај тренутак док свиња не испустила душу. У овом времену не може да се живи без сцена масовног убијања људи на разноразне начине а не бежим од куће.
Свињу ошуре и окаче о дрво, све се искористи, осим папака и садржине црева, ништа се бацало није. Црева су прали а обично би неко од деце посипао воду.
Наравно ватра и казан топле воде непрестано се одржавају, док не стигне време да се топи сланина. А сланине и чварака је било толико, да је данас неком, могао би да купи три пута више меса. Све је почело да се рекламира на граме. Можда тако лакше прихватамо ново време. Штампано месо, како га зову, а немам представу ни како га праве, пробала нисам, једино ако су ми подвалили.
Мајка би у великој шерпи на Смедеревцу готовила гулаш, од свега по мало, меса, изнутрице, црног лука, лорбера, паприке. И цела кухиња би мирисала. Истовремено би развлачила коре за питу са месом. Мушкарци би после разврставања меса и сланине за сушење, спремали Шварглу, Крвавице и по мало кобасица да се деца засладе. Масти је било толико да се развуче до следећег Дана Републике.
Сваком из комшилука би деца однела тањир у којем би био комад меса, џигерице, шака чварака и парче сланине. Сутрадан од остављеног сала, мајка би правила данас заборављене колаче, зване салчићи.
По завршеном послу, кад се заседне уз туршију и домаће вино, краја није било.
Љиљана Милосављевић девојачко Пирић 29.11.2023. 11.50
