О НАЦИОНАЛНОМ ПОМИРЕЊУ-ИЛИ О ЈЕДНОЈ ИДЕЈИ КОЈА НЕЋЕ ЗАЖИВЕТИ МЕЂУ СРБИМА

Пише: Немања Девић-историчар
Недавно преминули Милован Витезовић, књижевник и драмски писац, у једном есеју је написао да би као национални празник у Србији требало установити Дан помирења. Као погодан датум предложио је 26. фебруар, дан када се празнује Свети Симеон Мироточиви – и то не само јер је то дан када се слави успомена на творца немањићке државе, већ и зато што је по његовом престављењу, управо над његовим одром, Сава Немањић, могло би се рећи и за његовог живота Свети Сава, измирио завађену браћу Стефана и Вукана, који су непосредно пре тога водили један дужи и разоран грађански рат, у који су се биле уплеле и стране силе, свака за себе заинтересована за утицај у Србији/Рашкој.

Ма колико су аналогије са средњовековљем немогуће, одређене подударности могу се препознати и у појединим догађајима из савремене историје. Дан помирења требало би да у једној озбиљној држави, која разматра стратешке правце свог деловања и усмерена је према будућности, сабере све Немањине и Савине духовне синове, да извида и ране које су настале у 19. и 20. веку; у том случају требало би институционално радити на тражењу заједничких наратива и превазилажењу подела на обреновићевце/карађорђевићевце, републиканце/монархисте, партизане/четнике – и читав низ других подкатегорија, које је помало у шаљи, а мало и у збиљи, Душан Ковачевић избројао двадесет.
У осврту на Други светски рат, опомињуће су и речи једног од истинских отаца нације Жарка Видовића: “Неважна је, нашем непријатељу, наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми ! А за „њега “ сви смо ми „логораши“, логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни савезници : да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не „устанци“ и „победнички ратови“). Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!“
Осврћући се управо на ове речи и упуте, у фебруару ове године отворио сам питање нишког лагера, где је тачно 80 година раније (12. фебруара 1942) извршен пробој, који су заједничким снагама извршили бивши четници и бивши партизани, тада и једни и други немачки сужњи. И једни и други тада су гинули на немачким жицама, а социјалистичка историографија је ту чињеницу занемарила, јер се није уклапала у њихов биполарни свет револуције и контрареволуције. Важност овог датума, међутим, остаје непрепозната до данас, иако би могао, према упутствима Жарка Видовића да буде савршен за сусрет, разговор и помирење.
А онда сам, у интервјуу у “Печату“ и “Вечерњим новостима“ током марта и априла, изрекао пар тврдњи које су изазвале лавину осуда и негативних коментара. Младим антифашистима је то, логично, било дирање у њихов забран, па сам се задовољно смешкао као да сам дирнуо у осињак, али са безбедне даљине, па узнемиреним осицама нисам доступан да ме убоду. Острашћене “четнике“ узнемирио сам самим тим што сам истраживао тему која излази из поља равногорске историје по којој сам им препознатљив, па су почели да се шире и коментари да сам издао, “прешао у партизане“, чак су на једној страници освануле и директне оптужбе да ме за тај подухват преумљавања Срба задужио и финансирао функционер СПС-а Душан Бајатовић.
Нисам сигуран колико је незадовољних читало читав интервју у “Новостима“ (беше обиман, цела једна страна са све сликама), још мање их је (про)читало моју књигу проистеклу из докторске дисертације на безмало 1.000 страна, већ су инстиктивно реаговали на наслов који је одабрала редакција: “Са српских партизана скинути жиг комуниста!“ Нећу се овде бавити темом рецепције научних радова у ваннаучним круговима, о третману “струке“ која се не бави Ковидом, нећу ни о сензибилитету редакције, нити о разумевању читалачке публике на наслове из штампе. Хоћу баш да се осврнем на поменути наслов, као и на моју јеретичку мисао да Срби треба да се мире!
Гледајући на српске поделе из личног угла, вероватно припадам мањини Срба, којима је несхватљиво да се навијачи “Црвене звезде“ и “Партизана“ међусобно тамане и убијају, који имају пријатеље и међу екс-демократама и међу напредњацима, а и међу пребезима из једне у другу партију на власти, који имају претке и међу некадашњим четницима и међу некадашњим партизанима. Зато су ми можда те поделе вештачке, наметнуте и напослетку у функцији сталног држања српског друштва у поделама и тензијама, без заједничке тачке ослонца и најмањег заједничког чиниоца (као што је нпр. “Косова репубљик“ за Албанце или “Домовински рат“ за Хрвате).
Овде говорим само о личном сензибилитету, који се, будући да се дуго година стручно бавим проучавањем периода 1941-1945. у српској историји, временом претворио и у неку врсту мисије тражења заједничког језика међу потомцима победника и побеђених. Можда је преломни догађај у том личном опредељењу био посета селу Дадинце код Власотинца у зиму 2019, када су ми потомци четника и потомци партизана врло живо испричали своја опречна виђења резултата једне борбе која се одиграла у основној школи 1944. По “четницима“ победили су њини, а по “партизанима“ њини. Притом, сведочанства су толико жива и убедљива, да верујем да, када би се нашли на суду, истражни не би могао да се одлучи којој ће страни да поклони поверење. Узгред, упитао сам их колико школа тренутно има ђака, на шта су ми зачуђено одговорили: “Па школа је затворена, нема овде више ђака.“ И ситуација је таква 15-20 година. Другим речима, док се свађамо да ли су у школи у Дадинцу победили четници или партизани, промакла нам је у интерпретација чињеница да је исто село опустело и да је школа празна! А Дадинце буквално постаје метафора за целу Србију, трагично заробљену у 1945. години.
Југословенски комунисти никада нису ставили тачку на грађански рат, већ су га зарад политичких потреба 1945. само привремено замрзнули, “одмрзавајући“ га кад год је то било потребно током 1960-их, 1970-их, па и 1990-их година. Стара јапанска идеја “баладе о Хајкама“ или савремена шпанска са “Долином палих“, где победници подижу споменик у славу побеђених, наравно, за њих је била мисаона именица. Међутим, како су партијске стеге попуштале, друге југословенске нације почеле су да мисле о превазилажењу тачки раздвајања и некој врсти националног помирења.
Код Хрвата је зачетник такве мисли (о измирењу усташа и комуниста!) био злогласни Макс Лубурић, што је можда и убрзало његово смакнуће од органа југословенске Удбе 1969. Међутим, његове закључке касније ће преузети бивши партизан и генерал ЈНА Фрањо Туђман, и почети да их промовише већ од 1980-их, да би их у пуној мери имплементирао као председник Хрватске током 1990-их година. Још бољи примери могу се видети у Словенији, где је идеја о помирењу заживела од 1991. и где је, као резултат континуираног бављења надлежних институција овим проблемом (уз практично неограничене државне ресурсе) створена здрава политичка клима у којој, примера ради, комеморацијама жртава комунизма присуствују и представници антифашистичких и марксистичких организација, сматрајући то цивилизацијским чином и пијететом према недужним жртвама. У исто време, на Лисичијем потоку у Београду, већ више пута заредом, уочи комеморације жртвама комунизма, освањују увредљиве и претеће пароле, све уз скрнављење спомен-обележја и претње организаторима скупа.
Како је данас могуће превазићи идеолошке разлике између потомака једне и друге (и треће) стране у Србији? Сугеришем један од праваца. Пре свега, схватити и обзнанити да је рат ЗАВРШЕН. И то још 1945. У пракси то значи да држава преко надлежних институција које се баве меморијализацијом треба да утиче на стварање здравије климе и у српском друштву. Ствари треба сагледати “из чисто српског становишта“, не личног, породичног или завичајног сензибилитета. Укратко, у првом кораку треба заузети јасну стратегију са одабиром датума и личности са којим се идентификујемо из период 1941-1945. Нема више говора о 7. јулу као идеолошком празнику, већ треба трагати другим интегративним датумима: 6. јун је дан свесрпског устанка у Херцеговини, 12. јул дан свесрпске побуне у Црној Гори, 31. август представља почетак масовног устанка и дан ослобођења првог града у Србији. Наравно, 21. октобар и 22. април два најмаркантнија датума везана за страдање српског народа од окупатора и усташа.
Двадесети октобар треба да остане датум у спомен на партизански и црвеноармејски подвиг везан за ослобађање Београда. И 9. мај, по угледу на “бесмртни пук“ у Москви, као датум који ће објединити следбенике оба покрета и заједничкој шетњи улицама престонице. Напослетку, држава би требало да препозна и важност институције која би неговала сећање на недужне жртве комунизма, као и обнављање рада Државне комисије, која би уз приступ још увек затвореним тајним архивима, више ресурса и омогућавање приступа медијима, могла да јавности предочи размере ових злочина изведених у миру. Кости мученика из 1944-1945. више не смеју да леже по којекаквим јамама или пак на темељима школа, зграда и касарни (до сада их је у Србији евидентирано чак 211!), већ морају да буду ексхумиране и достојно сахрањене.
То не говори само о нашем односу према 1944, већ и о вредностима које баштинимо као друштво 2022. Охрабрити пописе жртава у свим локалним срединама и и створити један фонд за издавачку делатност те врсте, која би подигла трајни споменик невиним жртвама, које најчешће никакав белег и немају. Све супротно у односу на досадашње довијање аутора уз помоћ штапа и канапа. Коначно, требало би преиспитати и шта данас представља упорно репризирање партизанских филмова, осведочених историјских фалсификата, на медијском јавном сервису Србије. Уместо тога, требало би отворити медијски простор за презентовање нових сазнања историјске науке, израду документарних серијала, попут оног “Југославија у рату 1941-1945“, који се чини непревазиђеним, а који је снимљен пре равно тридесет година. Све ово није питање могућности, већ политичке и етичке воље. Како се учинило и успело за кратко време са меморијализацијом “Олује“ и догађаја из 1995, могуће је постићи и за друге идентитетски важне датуме из националне историје!
Други ниво институционалног бављења овим проблемом, понављам, треба са српских партизана да скине хипотеку комунизма. Како и зашто? Пре свега, треба узети у обзир да је број чланова КПЈ у Србији 1941. износио око 2.200; од тога се један део њих већ налазио у фракцијским борбама, па је њихов укупан број и мањи. У октобру 1941, ипак, бројно стање партизанских одреда у Србији достиже збир од 13.000-15.000 бораца. Да ли то говори о нарастању и бројног стања КПЈ у земљи седам пута, у року од пола године? Апсолутно не. Комунистичком платформом о народноослободилачком покрету који обједињава све родољубе који желе бескомпромисну борбу против Немаца били су обухваћени и многи националисти занети идејама о социјалној правди и народном суверенитету, већина присталица земљорадничке левице, бројни сеоски авантуристи и младићи одгајани на причама о Колубари и Кајмакчалану. КПЈ их је временом политички обликовала и злоупотребила за своје политичке циљеве. Полазећи у партизане 1941, ти касније митологизовани “првоборци“ ношени ратном стихијом сигурно нису били уверења да треба стварати црногорску и македонску нацију, да Косово треба присајединити Албанији, да треба заборавити геноцид над Србима у Хрватској. Још важније, треба деконструисати и мит о петокраци као идеолошком симболу погинулих на Сремском фронту, борбама у Босни и Славонији, који су се у партизанској војсци нашли невољно након присилне мобилизације у јесен 1944. године. Конкретно, нова научна истраживања показују да је у односу на укупан број изгинулих партизана, 81,51% живот изгубио 1944-1945. Према списковима погинулих бораца из неких бригада НОВЈ основаних пролећа 1944. (7. и 12. српска бригада), у упориштима партизана на југу Србије проценат настрадалих у периоду октобар 1944 – мај 1945. износи 79%, односно 72% од укупног броја жртава. Срезови попут Трстеничког, у којем је партизански покрет у првим ратним годинама био слабије развијен, имали су после октобра 1944. више од 88% укупно регистрованих палих бораца. У делу Качерског среза (данашња општина Љиг), током 1941‒1943. погинуло је 75 бораца, а у периоду 1944‒1945. њих 207 (око 73,5%). Међутим, тај проценат није много виши ни у крајевима где је покрет имао упориште током читавог рата. У смедеревском крају (три среза), у чијим деловима је 1942–1944. Космајски одред имао базу и упориште, чак 83,05% од укупног броја погинулих партизана и припадника НОВЈ настрадало је после октобра 1944. у рововима Сремског фронта, у Славонији, Хрватској и Босни. У мом селу Кусадак регистровано је 108 палих бораца 1941–1945, али су од тог броја свега њих осморица погинули пре октобра 1944. године. Породице су им на споменицима на гробљу утиснуле крстове, а комунисти над њиховим именима на спомен-плочи утиснули петокраку. Хоћемо ли и њих данас посматрати као комунисте? У том смислу, потребно је данас ревалоризовати и додатно истражити наведене појаве и процесе и у новој политици сећања направити ову дистинкцију. Као добар пример за политику сећања о српским партизанима може послужити и унапређење и подстицај за развијање спомен-обележја Сремски фронт у Шиду.
Паралелно са свим овим, наравно, промовисати и “гурати“ и истраживачке пројекте о страдању српског народа у логорима, пре свега у НДХ, и тако истрајати на идеји и здравим смерницама Жарка Видовића (што је тема за други текст на ову тему). Притом, не истраживати само Јасеновац као велику и осетљиву тему, него и студије случаја о страдању Срба у Сарајеву, Сребреници, Кладуши, Бугојну, Љубушком, које ће нам показати суштинску геноцидну политику НДХ, која је онамо где је спроведена ефективно и у континуитету, водила и ка уништењу већине српске популације.
За крај, још једна важна напомена. Мислим да прича о свеприсутној Удби или “деци комунизма“ која спречавају спровођење једне овакве политике сећања одавно не пије воду. Ако су први потомци водећих људи из бившег система били заинтересовани за прикривање непочинстава својих очева, “унуци комунизма“ данас су најчешће ван система власти, чак и физички ван земље, а “праунуци“ рођени 1980-их који су сада у четвртој деценији живота најчешће не знају ни на којој страни су им се преци борили. Њихова одликовања и медаље масовно се продају и то по прилично јефтиним ценама, што је могуће закључити и летимичним увидом на сајтове попут Купинда и Купујем-продајем. То доста говори и о њиховом односу према идеолошком наслеђу предака. И они који на мајицама носе “Тита“ или “Дражу“ не представљају баш моћно средство политичког притиска; многима је то параван за личну испразност или неснађеност, више него доказ о идеолошкој прекаљености и способности да се политички артикулишу идеје које баштине. По мом убеђењу, ради се о одсуству стратегије у надлежним институцијама, немару према жртвама и политичкој неактуелности ове теме (она не доноси гласове на изборима, већ само једно мучно медијско обрачунавање са Субнором, невладиним сектором, медијима из региона).
За крај, морам да нагласим да мислим да идеја коју промовишем никад неће заживети. Ради се о чистој утопији, на коју и с лева и десна шкргућу зубима, будући да она затрпава ров, једино место у којим се такви осећају сигурним. Међутим, оваква иницијатива остаће забележена бар негде на маргинама историографије. Бићу поносан да сам је заступао 2021-2022. Како једном рече Иво Андрић, све су Дрине овог света криве, али ми немамо право да престанемо да их исправљамо.

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/o-nacionalnom-pomirenju-ili-o-jednoj-ideji-koja-nece-zaziveti-medju-srbima/