Kad god se otvaraju ili zatvaraju vrata sa treskom, kada čujem
glasove izuzetno visokih tonaliteta koji ubrzo prelaze u vrisak, kada se
minimizuju šaputanja i stegnuti bol, osetim prisustvo običnih ljudi,
svakodnevnim brigama zaokupljenih, bezizražajnog lica i pogleda
dubokih u prazninu neprelaznog horizonta utkanih u nebesko
prostranstvo.
Još jedno jutro u iščekivanju novog povečerja i tako u
krug, nedeljama, mesecima, godinama. A dani idu u svom raspusnom
maniru, sve brže i brže otkucava životni čas, dok bolji život uporno
drema u nekim drugim zemljopisnim otiscima, tudjim planetama i
nepoznatim sazveždjima.
Pisao sam o ljudima i njihovim delima, ne o onome što oni same
žele da budu. Neki su bili književnici, neki muzičari, samo sam hteo
ispratiti neke njihove male umetničke radove kroz tekst, stih ili muziku.
Da bi se sve to postiglo, mora se dosta čitati i slušati, otčitati izmedju
redova i oslušnuti ono što svaki ton povremeno skrije. Svaka pohvala u
sebi nosi i kritiku zaturenu izmedju poslednjeg stiha i tona melodije. U
tom razvratu samodovoljnosti, bahatosti i umišljenosti, tihuje i ona
druga strana smirenosti, društvenosti i altruizma. Ova druga nikada ne
izlazi kao pobednik, samo povremeno blesne, kao odsjaj dalekog groma
u pozno proleće niz vrhove otužnih brda prosipajući svoje suze po
raspećima ljudskih misli i težnji.
Jedna od najlepših rok bluz balada iznedrenih u hard rok maniru je
numera Deep Purpla Soldier of Fortune (Vojnik sreće). Ista je objavljena
na albumu iz 1974.g. Stormbringer sa pevačem Dejvidom Koverdejlom.
Svakako je jedna od zaštitnih numera benda, no u ovom veku nijedanput
nije izvedena pred širokim koncertnim auditorijumom. No, kada god je
čujem, neka posebna blagost me skrije ispod zvezda, oblije me neka
nevidljiva tuga i uspava mi emocije.
Soldier of fortune (Vojnik sreće) je ljubavna pesma, bez
prenaglašenog sola, sa zvonkim, čistim, nekako lepršajuće-treperujućim
glasom Dejvida Koverdejla. Zajedno sa njim, ovu predivnu baladu
ispisao je Riči Blekmur (Ritchie Blackmore), po meni i najraznovrsniji
gitarista benda. Lirski tekst je prepun izliva nežnosti, od skitnice koja
svetom hodi radi drage koju iščekuje, da su sve pesme koje joj je
posvetio odjekivale u daljiini kao zvuk vetrenjače, da iako se oseća
starim, više umornim od života, on je vojnik sreće, jer sva njegova
lutanja su u cilju ljubavi.
Sreća je samo jedan u nizu vetrova koji nas oprlji po duši, izdigne
na čas, a onda sklopi ruke oko nekog drugog, trećeg, bez da ima kraja u
tom čudesnom nizu. A onda se surova istina dozvana poput šapata
vetrova na usijanim usnama sama pojavi pred nama. Tako je Dejvidov i
Ričijev vojnik samo na trenutak uskliknuo od radosti, spevao jedan svoj
užitak, ali ga je Deep Purple održao i danas u sećanjima pravih
poklonika roka i njihovih balada. Kako god bilo, nema lepših balada
izdelanih od pravih virtuoza roka kao što je pomenuti bend. Godine
samo beleže prolaznost, ali prave vrednosti traju.
Popriličan broj bendova je kasnije tu numeru obradio i uvrstio u
svoj repertoar, možda i muzički "punije" sa više instrumenata,
produkcijski lepše za uho i zvuči, ali meni je nekako uvek najdraži
original. Lepota Vojnika sreće je u stalnom traganju za lepšim, a
nedostižnim životom. Za mali bluz, numera je prekratka, a baš tu leži
sva čar iste. Na malom prostoru, sa ne previše reči, mnogo toga je
iskazano.
Vojnik sreće, ta lutalica sa osmehom na licu, pohodi sve tužne
predele oslikane sivim tonovima, želeći da pridobije i poslednjeg
usnulog poetu na svom putu.
Kada dođe do kraja, zapita se da li je vredelo, da li se moglo još što
šta uraditi ili je sve to odavno progutala magla. Pogleda usnulog, sa
onog drugog krajolika, shvatiće brzo da ničega nema, samo zagrebana
prošlost, bez nade i osmeha.
Posvećeno prerano preminulom Emilu Lukiću
Miodrag Marković
