Фото: Ловачка секција Водице
Шакал је, деценијама, врста у експанзији и широм Србије има га све више. Због те чињенице, многи су склони да мањак фазана, зечева и срна у ловиштима припишу управо шакалима, све бројнијим, опасним предаторима који тамане племениту дивљач.
Њој, неспорно, сигурно не прија присуство шакала, али наука није дала потврду тврдњама да су ови предатори директно одговорна за дефицит дивљачи.
У ловачким круговима позната је докторска дисертација Александре Пенезић са Биолошког факултета у Београду 2016. године “Исхрана шакала на подручју Србије”. Њене интересантне делове преноси портал „Дневник“.
Суштина је да се на подручју Србије шакали доминантно хране кланичним остацима домаћих папкара, нарочито свиња, а не дивљачи! Овај тип хране се често може пронаћи на бројним дивљим депонијама. Кланични отпад је посебно заступљен у исхрани шакала зими, када је мање природне хране. Као плен су у највећој мери заступљени ситни сисари, превасходно глодари. Чешће волухарице него мишеви, јер се спорије крећу па представљају лакши плен. Ситни сисари су главни хранидбени ресурс шакалима током лета, када значајног удела у исхрани има и биљна храна, пре свега трава и воће.
Не лове у чопору
С обзиром на начин исхране и висок ловни притисак, индиректно се може закључити да шакали на подручју Србије у лов иду сами или у пару. Шакали се не удружују у веће групе ради савладавања крупнијег плена.
Резултати истраживања указали су да су шакали врло прилагодљиви и користе лако доступну храну. Зато су највише заступљени антропогени (под човековим утицајем) извори хране. Суштина је да шакал често не лови, већ проналази храну, а процењено је да дневно поједе око 850 грама.
Природа исхране је изучавана на основу анализе желудачног садражаја одстрељених јединки и оних које су страдале у саобраћају. Од 2004. до 2014. године прикупљен је 761 желудац, а анализиран је 634 који су имали садржај. Анализа исхране шакала је показала да се они током читаве године доминантно хране остацима домаћих папкара. Друга категорија по значајности су били ситни сисари, трећа остаци живине који су превасходно конзумирани као кланични отпад. Генерално, дивљач је у исхрани шакала била заступљена у малом проценту. Срна је најзаступљенија врста дивљачи, при чему су њени остаци пронађени и у желуцу са највећом количином садржаја. Остаци зеца су повремено налажени у малим количинама, а дивље карниворе спорадично. Присуство црва у месу јасно је указивало да су пси и мачке заступљени као лешина. У погледу масе, категорије водоземци и гмизавци, нејестиво, бескичмењаци и рибе су готово занемарљиве.
Исхрана штенаца се није битније разликовала од исхране одраслих јединки, изузев у количини конзумиране хране. Доминирали су ситни сисари, а значајан удео имали су биљна храна и кланични отпад.
