Средства за чишћење, козметички препарати, термометри, боје и лакови, разређивачи, скидачи боја, лепкови, хемијски заштитни производи, средства за аутомобиле … Нема домаћинства у Србији који нешто од овога нема у кући. Шта више већину ових хемикалија редовно користе и купују.
ОПАСНА ОТПАД У ДОМАЋИНСТВУ: Да ли знате какве последице остављају толике хемикалије и средства за чишћење?Фото Shutterstock
Ретки су, међутим, они који читају ознаке на овим производима. Многи се нису ни потрудили да обрате пажњу на то шта те хемикалије садрже и да ли су и колико опасне. Још мањи број је оних који знају шта урадити са испражњеном амбалажом. На жалост, она у 90 одсто случајева заврши у „обичном“ контејнеру са осталим комуналним отпадом.
Опасност која прети због оваквог потеза има несагледиве размере. Угрожена је животна средина, а самим тим и здравље људи. Зато и не чуди што се кућни опасан отпад дефинише као отпад или комбинација отпада која представља потенцијалну опасност за људе или друге живе организме због тога што је овакав отпад: неразградив или инертан у природи, може да се увећа биолошким путем, може бити смртоносан и може узроковати кумулативне ефекте штетне по здравље. Узмимо само пример термометра или штедљивих сијалица. Они у себи садрже живу и у случају да се неки од ових предмета разбије, она представља велику опасност, посебно ако доспе у организам човека или животиње. Жива може да изазове велике и озбиљне последице по здравље попут оштећења централног нервног система, јетре или бубрега.
Опасан кућни отпад класификован је на основу запаљивости, корозивности, реактивности, токсичности и канцерогености. Због тога је веома важно његово правилно одлагање. Спречавање загађења овом врстом отпада највећи ефекат има само онда када је одвојено прикупљен. Ту, међутим, настаје проблем. У Србији скоро да нема посебних места за одлагање и прикупљање опасног кућног отпада, па празне боце од козметичких препарата и кућне хемије, или канте са остацима боја и лакова заврше у контејнерима за одлагање комуналног отпада.
Према Програму управљања отпадом у периоду од 2022-2031. године Србија планира да у свакој општини има по један центар за сакупљање ове врсте отпада. Пре тога је, међутим, потребно изградити инфраструктуру. Неопходно је успоставити мрежу центара за сакупљање отпада широм земље за разни комунални отпад, укључујући опасни отпад из домаћинства. План је да се изгради по један центар за сакупљање отпада у свакој општини и један центар за сакупљање опасног отпада из домаћинства. То би омогућило одвојено сакупљање рециклабилних материјала и посебног отпада из домаћинства. Ове локације би имале адекватно особље за прихват опасног отпада из домаћинства, а сакупљени отпад би се редовно испоручивао оператерима за упављање отпадом који имају одговарајуће дозволе или регионалним складиштима опасног отпада. До 2029. године Србија би требало да успостави одвојено сакупљање фракција опасног отпада које производе домаћинства.
Овоме, међутим, претходи још неколико неопходних корака да би се успостави систем управљања хемикалијама по принципима ЕУ.
Листа треба да се ажурира на пола године
Листа кандидата супстанци које изазивају забринутост, према закону, треба да се ажурира на сваких шест месеци.
Фирме које производе или увозе производе који садрже штетне супстанце у концентрацији изнад 0,1 масеног % производа, законски су обавезни да информишу све снабдеваче у ланцу снабдевања о присуству те супстанце у производу и како да га користите безбедно. Такође, и потрошачи морају да буду информисани, али да би се то остварило, сами потрошачи би требало да имају свест о томе да траже и читају те податке.
Све то нас враћа на почетак. Прописи и закони о одлагању опасног кућног отпада не могу се поштовати у потпуности пре него се прецизно одреди шта све потпада под ову врсту отпада. Редовним ажурирањем листа кандидата супстанци које изазивају забринутост, мења се и листа свега што спада у опасан кућни отпад. Да бисмо живели у здравијој средини, морамо водити рачуна о томе шта користимо у домаћинству, шта купујемо и што је још важније где и како одлажемо искоришћена средства.
БОНУС ВИДЕО:
ЗАНИМЉИВОСТИ: МИСТЕРИОЗНО МЕСТО ГДЕ СИГНАЛИ НЕСТАЈУ, А КОМПАСИ СЕ КВАРЕ
Постоји место у срцу мексичке пустиње о којем многи причају, прекривено велом мистерије и окружено бројним легендама и митовима.
Ако је веровати причама, у том подручју су забележени необични феномени због чега га често називају и “пустињским бермудским троуглом”.
„Чудни и јединствени таласи“
Ако већ нисте погодили, реч је о Зони тишине (La Zona del Silencio), малој области у заштићеном резервату биосфере Мапими, у држави Дуранго.
Према урбаним митовима, у зони постоје магнетни таласи толико чудни и јединствени да “радијски и комуникациони сигнали не могу да се преносе, док компаси престају да раде”.
Али, мистериозна Зона тишине није позната само по томе, већ и по “ванземаљцима и неидентификованим објектима”.
”Људи се често губе у Зони тишине. Када се то догоди, понекад се појављују висока плава бића”, казао је својевремено Гералдо Ривера, истраживач НЛО феномена.
Све ово звучи невероватно, али да ли је потпуна истина?
Инцидент са ракетом „Атина“
Ово подручје јесте привлачило “посетиоце из свемира” протеклих деценија. Ипак, то нису били “мали зелени” -већ метеорити.
Погодили су ову област 1938, 1954 и 1969. године, али то нису најважнији догађаји у причи. Оно што се десило јула 1970. године “обликовало” је Зону тишине какву данас познајемо.
Све је почело тест-лансирањем ракете “Атина” од стране америчког ваздухопловства, која је требало да атерира у Њу Мексику, али је непланирано завршила у данашњој Зони тишине, преноси ИФЛ Сциенце.
Инцидент је изазвао медијску пометњу и учинио да ова област заузме посебно место у јавној машти.
Научник Вернер фон Браун, који је помогао у развоју свемирског програма САД, дошао је да истражи место пада, заједно са локалним радницима које је ангажовало ратно ваздухопловство.
Увиђај је трајао 28 дана, са изграђеним привременим смештајем, лабораторијама, кухињама и медицинским пунктовима директно у пустињи. За транспорт терета је направљена писта која је повезивала локацију са Хјустоном, док су остаци ракете превезени возом.
Читава операција и дугогодишње приче о ванземаљцима створили су савршену основу за урбану легенду.
Шта кажу научници?
Иначе, назив Зона тишине је постојао од 1966, захваљујући истраживачу из једне нафтне компаније и његовом несигурном радију, који је наводно детектовао “чудне сметње” у том подручју.
Локални водичи верују да висока концентрација минерала у тлу, попут магнетита, као и остаци метеорита, ометају радио-сигнале. Научна заједница нуди једноставна објашњења, попут геолошких елемената и планинска препрека.
“Људи с којима сам разговарала нису имали проблема са радио-уређајима или компасима, нити сам лично доживела нешто слично док сам радила у резервату”, казала је својевремено др Андреа Каус, која је истраживала Мапими.
“Постоје и тврдње о мутацијама, а заправо је реч о природним појавама. Рецимо, необични геометријски обрасци, присутни на оклопима корњача, потпуно су нормални и део њихове природне варијације. Листови биљке Нопал цyотиљо природно поприме љубичасту боју током сушног периода, и тако даље“, објаснила је.
Дакле, иако приче о “ванземаљцима” и “магнетним аномалијама” привлаче туристе и ентузијасте, наука подсећа – Зона тишине је занимљива због своје природе и историје, а не “необјашњивих сила”.
