Отац Предраг Поповић објашњава да се славе у историји код Срба везују за период или дан у ком је одређена породица примила хришћанску веру.
„Рецимо, ако је породица примила хришћанство на дан славе, онда је најстарији члан узимао име неког светитеља на ког је примио хришћанство. Они који славе Михољдан, обележавају дан када је та породица примила хришћанску веру. Зато се и зове крсна слава, јер су чланови те породице на тај дан крштени“, наводи Поповић.
Када је реч о обичајима и веровањима који прате славу, отац Поповић истиче да је приметно да светитељ важи за заштитника куће и неког ко се у име православних хришћана моли код Бога.
„Ипак, ради се и о мешавини народних обичаја, а црквени обреди слава какви су нам данас познати отпочели су са београдским митрополитом Михајлом и 1862. годином“, појашњава саговорник.
„Мрс на посну славу – шамар светитељу“
Отац Предраг Поповић наглашава да је у обележавању славе суштински важно поделити оброк са својим ближњима.
„Ако је литургија икона царства небеског, а Исус Христос између нас, слава је икона литургије“, сумира Поповић.
Појашњава да би на дан славе свештеници са народом требало да траже опроштај.
„Када домаћин са свештеником ломи славски колач, то су обреди истоветни оним у цркви. Дакле, то је једна врста литургије. Послужи се жито и вино, а затим и трпеза“, каже Поповић.
Наглашава да је познато зашто су трпеза посне и мрсне, у зависности од тога када се обележава крсна слава, те да се мешање мрса током посне славе не би требало практиковати.
„То је као да је неко ударио шамар свом светитељу. Рецимо, када верници на Никољдан, за време Божићног поста, послуже прасетину под изговором да гости неће да им дођу ако услуже посну трпезу одговор је једноставан: Они који не долазе на рибу, не треба ни да дођу на славу“, истиче отац Поповић.
Нова обележја – славски колач из пекаре и трепеза у ресторану
На питање како обележавати славу у модерном свету у ком се живи брзо, па се уместо прављења славског колача и трепезе верници углавном одлучују за поручивање хране и јела, свештеник Предраг Поповић напомиње да би се томе требало супротставити.
„Ми смо постали инстант генерација – и домаћини и домаћице – код које се изгубио компас, па се, ето, и славски колач меси у пекари. А славски колач треба да се меси светом водицом. Такав колач, какав год да је, представља нашу жртву. Света водица не треба да се просипа“, указује Поповић.
Саговорник се противи и обележавању славе у ресторанима, сматрајући да би слава требало да буде скромна и у кућном окружењу.
„Притом, за славу, онај који слави, мора да се помучи, жртвује. Домаћин, домаћица, сви – цела породица. Међутим, ако човек нема где, па мора у ресторану, није на крају битно ни где ће обележити славу, већ како. Ако се за славу пуши, свађа и прича о политици, то није суштина. У основи је важно да се окупи породица и подружи“, наводи Поповић.
Наслеђе мушке деце?
Када је реч о обичају да породичне славе наслеђују мушка деца, отац Предраг Поповић, сматра да је све ствар договор унутар породице.
„У традицији је остало у народу да су мушка деца та која наслеђују славу. Као и у случају презимена… Жена увек може да узме своју девојачку славу, или било ког другог светитеља. Рецимо, моја супруга је узела да слави Свету Петку“, закључује у разговору за РТС отац Предраг Поповић.
РТС
