1,4K
Драга децо, поштовани родитељи, дрaге и поштоване колеге,
Користим ове последње сате одлазеће године да напишем нешто што нисам рекао, а можда је требало. Застанимо на тренутак. Иако свестан да се дужи текстови, углавном, не читају, посебно ако нема фотографија (тако су ми рекли!), спреман сам да тај ризик прихватим. Осећам као да сам остао дужан, а волео бих да у нову годину уђем потпуно растерећен, бар што се таквих дугова тиче, јер верујем да ће их тек бити. Много бих волео.
Почео бих од поноса. Јер, то је оно што прво осетим када се осврнем на све ове дане и године за нама. На све заједничке и личне тренутке. Поносан сам на све вас појединачно и колективно. И притом, не мислим само на оне велике успехе током година, а било их је много. Мислим на све оне мале победе у току једног дана које вас чине великим…на радост због другога, на унутрашње борбе, на неодустајање и када не иде како сте замислили, или баш посебно тада…на пуштену сузу и искрен осмех, на остављање проблема испред врата, на разумевање, и толеранцију, када њега нема.
Волео бих да видите себе онако како вас ја видим. Видим борце…спремне да стану у гард и ухвате се у коштац са очекиваним и посебно неочекиваним. Видим љубав која нас одржава и када се чини да је све друго леђа окренуло. Видим пријатеље који желе добро, чак и када ми сами не знамо шта је то што, уствари, желимо или не видимо шта је добро.
Видим поштовање, чак и када ништа не упућује на то да би требало да га има. И, посебно тада. Понос због свега горе наведеног испуни ми срце, иако уморно на крају овако исцрпног периода, али захвално, па онда схватим да бих и о томе мало. Заправо, захвалност је добра и могао сам и од ње почети. Јер, много је тога на чему сам захвалан, и лично и професионално, и опет осећам да и то, можда делом, можда у потпуности (неко би рекао!), дугујем вама. Па бих и ту да вратим макар део. Јер, сигуран сам да моје понашање не показује увек да се тако, заиста, и осећам, али не желим да се правдам, јер осећам да знате да, као сваки други жив човек, имам право и на то, па не замерите. То, углавном, ја радим.
Када на крају дана преиспитам своје речи и дела, много је ту онога што бих исправио и променио, помислим. И некада ми треба мање или више времена да то урадим, али свеједно, грешке себи признам. Има ко ће да прашта. Захвалан сам због поверења и вере у оно што радим и одлуке које, успут, доносим, иако је, можда, понека и наишла на неодобравање. Важно је да се на крају разумемо.
И знате да не замерам ни када се не разумемо, уопште. Ово је једна велика породица и као и свака друга, имамо и добрих и лоших дана. Важно је да смо спремни да радимо…на себи, својим речима и делима. Јер, шта нам на крају и остаје осим тога. По чему ће нас, иначе, памтити, него по утиску који смо о себи створили. По слици коју смо о себи осликали својим изборима, одлукама донетим у кључним моментима и љубави коју смо око себе ширили. Тако, ово би могао да буде један од таквих момената.
Згодно би било направити пресек и након претходно поменутог преиспитивања, кренути свеж у један нови почетак. Што је, свакако, година пред нама. Јер, ко ме познаје, зна да тражим само искреност и једино њу могу да дам. Само је она моја. Иако сам, можда понекад, остао и недоречен, оно изговорено била је истина. Са вером у Бога. То ми нико не може узети. Иако све друго може. Живим да себи и својим синовима и свој деци својој будем на понос. Својој породици…личној и професионалној. Иако није сваки корак био исправан, осећам да сам на правом путу и да ћу уз све вас, са здрављем од Бога, крчити још многе путеве. Док су слике у оку живе, срце испуњено и на месту…знам да је вредело.
И, то је оно што, на крају, себи и вама могу да признам. Иако признање немам да вам дам. Само ово срце на папиру. Додуше, прекуцано на бели екран. Али, свеједно, верујем да је порука примљена. И, тако, док се град полако буди и дан се спрема…желим вам само добро здравље и добру срећу и да ако нова 2023. ништа ново не донесе, да онда, макар, ништа и не однесе.
Живели ви мени!
Дарко Димитријевић
директор ОШ „Олга Милошевић”
