437
Последњи сати одлазеће године обично нас воде и у сумирање доживљаја, утисака, различитих ситуација и у преиспитивање сопствених и туђих речи и дела, па затим и у маштање и жеље пред један нови почетак. На крају једног прилично исцрпног периода у реду је осећати читав спектар емоција и зато је добро овог јутра почети од претходно поменутог преиспитивања.
Наиме, изабрали смо један заједнички тренутак (а, они су увек клизав терен, јер има нас, хвала Богу, и сви смо различити) да покушамо што реалнију слику о себи да ставимо на папир. И, тако смо заједно дошли до закључка да је ова година била, у најмању руку, турбулентна. Читав низ утисака смењивао се и почевши од љубави и снаге коју она даје, на путу богобојажљивости, поштовања и толеранције, радили смо на емпатији и стрпљењу, бризи за друге, на креативности да у сваком дану буде нечег новог и за памћење, и на крилима те енергије доживели промене.
Прогрес, слободни смо у оцени постигнућа. Успех у раду и сигурност иначе ужурбаног начина живота. Жеља и воља водиле су ка срећи и уживању, смеху и моментима за памћење. И све нас то чини оном великом породицом. И, као и свака, имамо право на оне лепше и мање лепе тренутке. Докле год смо спремни да радимо на себи и не журимо да налазимо грешке једни другима, већ да дамо љубав. Можда је то баш оно што и нама самима треба. Па, тако…и, ако или „када постане јасно да су циљеви недостижни, не мењамо циљеве, већ променимо кораке којима смо планирали да дођемо до циља.“
И, онда, долазимо до тачке када почињемо да маштамо, и желимо себи, и једни другима. После преиспитивања, верујемо да имамо право. Зато, верујмо! (По)Желимо! Време је за удобност. Добру храну и топлину дома. За смех и додир пријатељске руке, и душе. За пољупце. Време је за љубав. Ове године, можда више него икада за неке од нас, важније од тога шта је испод јелке је то ко је око ње. Нека нам то буде најлепши поклон. Да смо здрави онима које волимо и да су нам они здрави. Таман.
И да себи па и једни другима у Новој 2024. управо то и пожелимо када се казаљке ноћас склопе. Па, да на себи и својој (само)контроли, разумности, разумевању и толеранцији, поштовању и слободама, радости коју доноси мир, срећа и љубав, радимо до неког новог тренутка оног преиспитивања од кога смо јутрос кренули. Све је то пут, а ми смо наш бирали срцем. И тако знамо да је исправан, иако су кораци, понекад, били и погрешни. Ако се на грешкама учи, како кажу, бирамо да грешимо. Има ко ће да прашта! Живели ви нама.
Колектив ОШ „Олга Милошевић“ 
