Решење види у дуалном образовању и иновативној пракси. Марко Вучетић са сајта „Старт“ наводи да млади најчешће бирају послове софтверских инжењера, а најмање занате, али да се ситуација можда може променити када сазнају колико могу да зараде као мајстори.
Србија, према незваничним проценама, има мало више од 5.000 аутомеханичара, чија зарада званично може да премаши и 200.000 динара месечно. Александра Ђуришић из Удружења „Ауто-сервиси Србије“ (УАСС) каже за РТС да мајстори зарађују боље него раније, али и објашњава да је реч о једноставним законима понуде и потражње.
„Кад нечега нема, цене расту. Чињеница је да јесу добро плаћени, али је чињеница и да потрага за занатом ауто-механичара никада није била мања. Деца, генерално, све мање уписују занатске школе“, истиче Ђуришићева.
Наводи да део проблема постоји и због неуређености саме бранше, јер половина ауто-сервиса послује потпуно нелегално, а ситуација се није много изменила у последњих 20 година.
„То је многе ауто-механичаре натерало да оду из земље и потраже боље услове и позиције на којима ће имати боље плате. Корак по корак, дошли смо до тренутног стања“, наглашава саговорница РТС-а.
Марко Вучетић са сајта Старт потврђује да је понуда послова за ауто-механичаре на тржишту заиста велика, а да је активност кандидата минимална.
„Млади се често одлучују за послове софтверских инжењера, више него за занате. То је проблем који се прелио на тржиште рада. Можда се у наредном стању ствари поправе, јер је чињеница да млади воле и да чују зараде, а кад сазнају да може да се заради и до 2.000 евра као ауто-механичар, то ће им звучати лепо“, каже Вучетић.
„Посао ауто-механичара више није занатски, пораст цена нужан“
Ђуришићева, ипак, наглашава да се опсег послова ауто-механичара променио и да је потребан шири спектар знања због развоја аутомобилске индустрије.
„Зато, посао ауто-механичара и не може да се нове занатским. Ауто-индустрија се мења на дневном нивоу. Више је електронике, дијагностике и сервисирања возила. Није више реч само о ауто-механици“, наводи саговорница, која поскупљење цена услуга у индустрији види као нужност.
Указује и да се пуно улаже у опрему и специјалне алате – мора да се има посебна врста алата за одређено возило, модел или годиште аутомобила.
„Пуно се улаже у дијагностику, процес рада је захтеван и потребно је доста времена. Треба утврдити квар, заменити делове. Све је то утицало и на цену рада. Сервисери сматрају да и даље нису довољно плаћени за оно што раде“, рекла је Ђуришићева.
Дуално образовање – од застарелости система до решења проблема
Вучетић указује да ауто-механичари користе толико софтвера да је посао постао сличан прогамерском и да се дигитална трансформација и аутоматизација осете и у овој бранши.
Саговорница из УАСС-а истиче да је дуално образовање једини начин да се образују будући мајстори ауто-механике, али да је препрека застарелост школског система у Србији.
„Деца уче на моделима који су одавно превазиђени, то је многе отерало. Покушавамо, у сарадњи са једном партнерском школом из Ниша, да уведемо профил техничар мехатронике возила. То је профил који постоји у целој Европи. И то је профил који пружа знања из области механике, али и електрике, електронике, кодирања и прогамирања“, закључује Ђуришићева.
