Ако је судити по податку да чак десет фудбалерки са подручја општине Смедеревска Паланка наступа у екипи Карађорђа из Тополе, онда је јасно да је нашем граду потребан женски фудбалски клуб.
Ипак, талентоване играчице успешно напредују у једном од најпознатијих клубова не само у Шумадији, већ и у читавој Србији. Њих осам брани боје Карађорђа у Развојној лиги ФС Региона Западне Србије, док су две Паланчанке чланице првог тима који се такмичи у Првој лиги Србије.
Протеклог викенда, у мечу Развојне лиге против екипе Јединства са Уба (3:4), Паланчанка Хана Бачујков постигла је два гола за Карађорђе. Она је од почетка сезоне дала чак седам погодака на десет утакмица.
Поред Хане, у саставу тима из Тополе биле су и фудбалерке са паланачког подручја — Данијела Рашковић, Миа Гајић, Александра Ђурђевић и Николина Вуличевић.
БОНУС ВИДЕО:
ЗАНИМЉИВОСТИ: Јесте ли икада знали зашто птице лете у формацији клина (у облику слова V)?
Годинама су се научници питали зашто се птице управо тако распоређују. Испоставило се да је природа створила генијалан механизам који им омогућује да прелећу огромне удаљености, не губећи смер и не трошећи непотребно енергију.
Свака птица, машући крилима, ствара узгон за ону која лети одмах иза ње. Захваљујући томе, цела формација постиже и до 30–60% већу брзину него што би то могла свака п1тица сама. Отпор ваздуха постаје мањи, а напор равномерније распоређен. Управо зато птице могу прелазити хиљаде километара без одмора.
На челу клина лети вођа – обично најстарија и најискуснија птица, која је већ много пута прелетела ту руту и зна пут. Њезини покрети крила стварају снажне ваздушне струје које олакшавају лет онима који лете иза ње. Друга птица помаже трећој, трећа четвртој, и тако редом – све до краја формације.
Најстарије, најслабије или озлеђене птице увек заузимају место на зачељу формације, јер је тамо отпор ваздуха најмањи. Тада могу готово без напора једрити на ваздушном валу који стварају птице испред њих.
Занимљиво је и то да птице које лете у клину могу одржавати брзину и до 80 км/х током целог пута миграције. Али ниједан вођа не би то могао сам. Зато у клину увек постоји неколико „заповедника“. Кад се први умори, мирно се спушта на крај формације, а његово место преузима следећи. И тако се измењују целим путем — као савршено уиграна екипа.
И још једна фасцинантна ствар:
онај карактеристични крик који чујемо с неба углавном испуштају птице које лете страга. На тај начин бодре вође, додају им снагу и мотивишу их да одрже темпо. То је њихов облик подршке и охрабрења.
Ако се нека птица покуша одвојити од клина и полети сама, одмах осети огроман отпор и тежину. Зато се брзо враћа у формацију.
Јер у групи – увек је лакше.
