Bilo kako billo, apsolutna pravda, kao zacementirana kategorija, ne
postoji. Niti će se ikada naći, ni u tragovima. Samo njeno zadovoljenje
uvek se svodi na pokušaje da se ista makar malo spere sa učinjenog
zločina, odnosno nepravde učinjene, što voljno, što nesvesno. Oko za
oko, zub za zub, su relikti ljudskih prapočetaka, odnosno plemenska
utoljenja gladi za pravdom, ili bar pokušajem delom namirenja iste. U
takav muzički pokušaj uplovili su momci iz slovenačkog benda Pankrti
tačno pre punih 45 godina objavivši album Dolgcajt. Sjajan debi album
koji je bio nagradjen i od establišmenta kao vrhunsko omladinsko
umetničko delo s početka te sumorne 1980g. kada je otišao
neprikosnoveni Maršal i kada bivša nam domovina dobija prve ugrize.
Na slovenačkom jeziku dolgcajt znači dosada. Može se reći da je
pomenuti album bio sve, samo ne dosadan. Jezgrovit i zanosan, sirov i
oskudan u iznalaženju snova, isti se bavio surovom realnošću, onoliko
bahatom koliko su tadašnje komunističko-socijalističke okolnosti po
smrti voljenog predsednika dozvoljavale. Ni manje, ni više, ali je i to
bilo sasvim dovoljno za sve buduće putokaze koji će dolaziti iz nama,
tadašnje najsevernije republike. Medjutim, ono što su novo doneli
Pankrti bila je ta doslednost u pošto poto isterivanju nekakvih tokova
zaustavljene socijalne pravde i duboko izražena težnja za boljim životom
no što je isti predstavljen preko štampe, radija i ono malo prisutne
televizije. Razume se da se podrazumevalo čije su to produžene alatke u
očuvanju večitog lažnog mira, bratske ljubavi, dostignuća u ekonomsko-
tehnoškom posrtanju i večite pretnje da "onaj ko nije sa nama, on je
protiv nas", što naravno ne odgovara istini. Za samo jednu deceniju
kasnije, poput mehura sve se rasprsnulo.
Na albumu provejava energična pank rock muzika, sa angažovanim
tekstovima sa svim onovremenskim problemima koje su tiskale tadašnju
omladinu. Noseća pesma je Hleba i igara ( Kruha in iger). Gitarski rifovi
odzvanjaju kroz kratke pesme, a kod sporijih songova klavijature blago
boje iste, dok ritam sekcija daje taj čudesni čvrsti ritam kroz čitav
album. I za ovo vreme album je odlično ukonponovan, snažan, nabijen
ritmikom i emocijama. Naravno da su tekstovi bili prilagodjeni vremenu
u kojem je nastao. Kao debi album, sasvim je solidno i produkcijski
uradjen, jednostavno odiše energijom koja diže slušaoca u svakom
pozitivnom smislu, pogotovo ako mu se zaista posveti pažnja i bude
preslušan od početka do kraja.
Prava rock, naravno i pank, muzika, mora biti angažovana i poželjno je
da bude buntovna, da stalno ukazuje na konstantnost nepravde i
potlačivanja običnih sužnjih. Poput mladosti, neobuzdane, prkosne i
uvek buntovne.. Ceo album odiše pobunom protiv autoriteta. Peter
Lovšin (vokal), Dušan Žilberna (gitara) Boris Kramberger (bas), Mitja
Prijatelj (gitara) Borut Činč (klavijature) i Slavc Colnarič (bubnjevi)
zaista zaslužuju da svako od njih poimence bude pomenut na ovakvom
malom remek delu pankroka.Ne, nisu oni bili jugoslovenska
rekapitulacija Seks Pistolsa, njihov album nije bio bučan, bio je svirljiv i
pevljiv na način na koji ne predstavlja nikakvu jezičku barijeru ili bilo
kakvu muzičku zapreku da bi se isti slušao. Ne sme se zaboraviti ni to da
su Pankrti skoro četiri godine uporno "valjali" svoj pank-rok dok nisu
izdali debi album. Dolgcajt nije nastao slučajno, dugo se dinstao na
tihoj vatri društvenokulturološkog nezadovoljstva, da bi u januaru
osamdesete godine prošlog stoleća ekspolodirao u svom bještavilu koje
može uzneti mladost, upornost i žudnja za bilo kakvom promenom,
samo da ne bude dosade (dolgcajt).
Ovih dana bend je ponovo aktivan i ide po regionu sa živim nastupima.
Nedavno je bio i u našoj prestonici, ali kao ilustraciju ovog teksta nisam
stavio snimak neke numere sa istog, iz razloga što god mislili o njima
sada, jer Gadovi (Pankrti) odavno nisu to što su bili pre skoro pola veka.
Enormna dešavanja su iza njih, vreme je sasvim drugačije i slast
nepravde ima sasvim drugi ljutiti ukus. Zato, ploču na gramofon, neka
pucketa tamo gde rifovi ih ne mogu prepokriti, nažuteli omot dovoljno
će govoriti o prolaznosti svega, no zvuk će ostati onakav kakav je i bio.
Opojan, sirov i otrežnjujući. Tragovi vrhunskog dometa pank rok
muzike.
Miodrag Marković
