Kada zaplove sećanja kroz kosmičku harizmu, tiho i lepršavo
noseći iste ka oblacima na kojima nikada neće počivati, sa ranjivim
mislima i odsanjanim tudjim snovima, izgubljenim prilikama i
odbolovanim dogadjajima koji su se sami našli na istrganoj nekoj
stranici običnog dnevnika zaljubljene devojčice ili dečaka, kroz proletele
godine u smiraj raskoši života i preko ogledala pogledaju u svoje oči,
požutele sličice imaće samo za njih cenu skuplju od samog dodira
zaljubljenih bića, a vlastito pročišćenje emocija je neopisivi blagodet.
Koji se uvek čeka. Ali, tu je i ta stranica dnevnika na kojoj su se nekada
otiskivala sećanja, utisci, molitve i neostvarene ljubavi. I imena…
Na takvoj jednoj stranici dnevnika Hus, idejni vodja Parnog
Valjka, pre četrdeset i kusur godina napisao je jednu od najlepših rok
balada na ovim prostorima. Numera se nalazi na trećem albumu
navedene grupe. Sam album odradjen je u duhu Stounsa, naravno na naš
prihvatljivi način. Album ih je vinuo u same vrhove rokenrola tadašnje
države, a Stranica Dnevnika je njihov prvi mega hit. Na svim ondašnjim
žurkama numera se i po više puta puštala sa ploča.
Noć, kiša, zatvorena vrata, prohujala ljubav i težnja povratka istoj,
moto su pesme. Mogu li sećanja biti jača od ljubavi, upornost od
prošlosti, a nada od sadašnjosti, ili je to tek fini konac istkan na rubu
zaborava. Može li se jače voleti drugi u sebi ili je to tek praznina u nama
kada se zavaravamo da smo nekome nešto značili, da smo bili voljeni
bar onoliko koliko smo drugima pružali u vrtlogu neuzvraćene strasti. A
možda smo samo stali na pola te stranice u dnevniku neke devojke, koja
će kasnije uspeti, a možda i neće, no to tada se ne može znati. A u tome
je i veličina života i njegovog iskazivanja svake životne radosti ili tuge.
Ispod svake planine pruža se dolina, nije uvek zelena, niti plodna,
ali daje nadu za sve putokaze uskim stazama kojima se korača ka
umišljenim blagodetima ovozemaljskih snova. A kada sve prodje, kada
zgasnu svetla pozornice i modnih pista, kada tišina okuje prazninu u
duši, a samoća tiho pokuca na vrata, šta onda… Samo sećanja.
I opet kiša, noć i tuga, vetar koji skapava na mislima ostavljenih u
dugoj i ispraznoj tmini. Predivan bluz, divan tekst i prepoznatljiv vokal,
prošaran kratkim solo uzdahom gitare, gde se u daljini itekako oseća
uticaj i Stounsa i Iglsa, ali je sličnost data u pozitivnom kontekstu.
Numera je obojena strašću i žalom za trenucima kojih više nema.
Ako ikada ogledalo i kaže istinu o izgledu koji napušta brže no što
se želi, a nema te ruke da stisne drugu, da ispreplete prste i da podršku,
ostaće samo želja za sećanjima, jer vremenom i ona uminu.
Imao je Valjak posle i bolje i priznatije numere no što je gore
opisana, imao je smislenije i bogatije zvukom obojene vinile, a o
kasnijoj produkciji i angažovanijoj svirci i da ne pišem, ali nekako dva
najrokerskija albuma su, po meni, Gradske Priče i sledeći – Vruće Igre.
Na po oba se nalazi po jedna prekrasna balada, na ovom drugom to je
Hvala Ti. Oba albuma su tako jednostavno uradjena, pogotovo Gradske
Priče, onako sirovo, snažno, a opet i muzički veoma rečito. Za nijansu
dajem prednost Stranici Dnevnika.Možda zato što je prva. A možda i
ne…
Ako sam bar na trenutak privukao vašu pažnju i otvorio znatiželjne
puteve ka nekim starim songovima, dok iščitavate ovaj tekst, odslušajte
Stranicu Dnevnika, možda baš i vaše ime leži ispisano na nekoj
stranici…
Valjak i dalje traje, gazi i oživljava prošlost kroz svežu krv mladog
pevača koji je nasledio Akija, koji više nego pristojno interpretira i
pređašnje numere pomenutog benda, no sve je to lepo produkcijski
utegnuto, ali za nekoga ko pamti nastup Valjka od pre 45 godina na
košarkaškom igralištu Palanačke gimnazije, pred par stotina duša,
skromnim ozvučenjem i siromašnim svetlosnima efektima, ali dušom
velikom kao svemir, to nije To. Zato je Stranica Dnevnika i dan danas u
meni kao neko rezantno sećanje na tinejdžerske dane i doživotnu ljubav
usađenu ka muzici.
Miodrag Marković
