У комплексу Партенон у Смедеревској Паланци некада је двориште било место игре и дружења локалне деце. Међутим, године су учиниле своје – справе су оштећене, зелене површине запуштене, а простор око зграда сив и несређен. „Било је ту вртешки, пењалица, клацкалица… Али када су асфалтирали, посекли су и однели све то“, присећа се Зоран Сошић, један од првих станара. Ипак, станари нису дозволили да место у коме одрастају њихова деца остане заборављено.
Покренули су се – фарбају справе, саде тује, уређују зелене коцке и чистили двориште. „Ово је акција из жеље да унесемо мало ведре боје у сивило данашњице,“ каже Марија Петрић, једна од активисткиња. Промене су видљиве, а још важније, људи су поново почели да чувају заједнички простор. „Највише ће користи имати деца, али и сви станари. Сад сви пазе и одржавају двориште“, додаје Марија.
Ипак, иза успеха стоји и доста труда и стрпљења. „Највећи проблем су биле предрасуде и незнање комшија“, прича једна од чланица неформалне групе. „Приче које круже међу људима често су погрешне и отежавају ствари. Било је тренутака када сам хтела да одустанем, али на крају сам одлучила да завршим пројекат до краја.“
За њих активизам није само велики бунт или протесни скуп. То су мале ствари које праве разлику – као што је покупити папир са тла. „Можда се неки спрдају, али ћутање оставља последице на нашу децу и унуке“, наглашава она.
Упркос административним препрекама и скептицизму, заједница је показала да је могућа промена када се људи удруже. „Наш народ је често истрауматизован и тешко поверује да неко нешто ради без личних интереса. Али када виде искрену вољу и резултате, почну да се укључују,“ објашњава још једна активисткиња.
Овај пример показује и колико је екологија тренутно важна тема. „Ми смо кренули од екологије јер је највидљивија, али знамо да су образовање и еманципација такође кључни. Без њих тешко можемо достићи европски ниво“, закључује она.
Из разговора са Маријом Петрић ,лидерком у овим акцијама, и професионалном управницом, јасно је да се свест грађана о потреби за променама често суочава са апатијом и непажњом. „Грађани у великој мери више бирају систем немешања, јер им је добро у сопственој кожи“, каже он искрено, додајући да је околина затрована, али да ипак „можда наде има“. Како објашњава, активисти су ти који „одрађују црначки део посла на терену“, носећи на својим леђима тежину подизања свести и покретања промена.
Међутим, рад на терену није без препрека. Највећи изазов, истиче, долази чак и из најближе околине: „Највећи проблем су ми направиле комшије из незнања. Нешто су начули, а како прича иде од уста до
уста, увек се додавало нешто.“ Такве ситуације могу да исцрпе, па је било тренутака када је помишљао да одустане. „На крају сам дигла руке од објашњавања и истерала пројекат до краја“, признаје искрено.
Размишљајући о положају цивилног друштва у Србији, он примећује како се много тога променило у односу на прошлост: „Они који су у време комунизма имали предмет ‘цивилна заштита’, знали су своја задужења. То се изгубило, дошла су нека нова времена и авантуре.“ Ипак, верује да је управо цивилно друштво кључни покретач промена. „Цивил када подигне глас, боље је него када се ћути. Промена почиње са цивилима“, истиче с уверењем.
Када говори о потребама земље, јасно је да је ангажман неопходан на више фронтова: „Србија је толико у проблему да деловање на свим пољима је неопходно, од екологије до поновног васпитања родитеља.“ Активизам, за њега, није само бунт или велика драма – то је и сваки мали, али важан допринос. „Активизам за мене не мора нужно да значи бунт, али осећај када покупиш папир је допринос“, каже и додаје како ћутање оставља терет на будуће генерације: „Нека се спрдају, али заборављају да ћутањем остављаш деци и унуцима – шта?
Партенонски активисти доказали су да заједнички рад и солидарност могу вратити живот и сигурност у сваки кутак, па и онај некада сив и заборављен. Њихов труд и посвећеност охрабрују све да се покрену и помере ствари напред – корак по корак.
