Patriša Li Smit, američka pank rok pevačica, slikarka, pesnikinja,
fotografkinja, jednostavno rečeno multimedijalna ličnost, i u svojim
kasnim osamdesetim godinama života još uvek je aktivna, naravno
onoliko koliko joj sam život i zdravlje to dozvoljavaju. Svoju poetičnost,
veoma vešto je oslikala kroz muziku, bila je začetnica njujorškog pank
pokreta sedamdesetih godina prošlog veka. Pattie Smith je bila
avangardna na svoj način, prepoznatljivog stila i veliki životni borac.
Njen, pre svega, muzički entuzijazam imao je korene i u delanju
mnogobrojnih muzičara pre nje, ali koji su veoma mladi napuštali svet.
Henriks, Džoplin, Morison, sve su to vrhunski stvaraoci koji su izuzetno
brzo živeli, no tako su i zavšili svoj životni vek. Preispitujući samu sebe i
svet oko nje, zaželela je da malo primiri svoj galopirajući način života,
prostije rečeno da zauzda i sebe i druge. U takvom maniru uradila je
svoj debi album pod nazivom Horses (Konji).
U muzičkom svetu i pre svog prvog albuma nije bila nepoznata,
saradjivala je sa više muzičara, ali još uvek nije sebe pronalazila. Lutajući
izmedju poezije, muzike i slikarstva, poželela je u jednom trenutku da
sve ono što je tajila godinama unazad u sebi, iskaže u jednoj bogatoj
vezi izmedju poetičnosti i muzičkog opredeljenja koje je izgradjivala. I
uspela je u tome. Umešno kombinujući lična iskustva, bojeći svet
osveženim bojama i uvidevši da, polako ali sigurno i uporno, pank
muzika pronalazi svoje mesto u umetnosti, iznedrila je jedan album koji
je bio drugačiji od svih, mladalačko inpulsivan i energičan, rečit i
poetičan, a na drugoj strani ogledala se sva sirovost istog koji kao da je
tadašnje vreme uklesao u sebe samog.
Album otvara tema Gloria, inspirisana originalnom numerom Van
Morisona desetak godina ranije, no sve osim refrena je mnogo
drugačije. Naime, u skoro šest minuta Pati priča na izuzetno poetičan
način, ali sa prizvukom svog provokativnog mrcvarnja samog života,
storiju o Gloriji. Umerenog ritma, priznajući i dozivajući poraze, ali
odgovarajući samo za one grehe koje je lično stvorila, tako decidirano i
otvara samu numeru rečima Isus je umro za nečije grehe, ali ne i za
moje, ali i da veoma dobro čuje zvonjavu sopstvenog srca. A sama
zvona uvek prizivaju za nešto…
Sledeća numera na albumu je Redondo Beach (Redondo plaža).
Lagani rege uvod i aranžman daju neku umirujuću notu ovoj, sve, samo
ne veseloj temi.Pogled na plažu Redondo, tužna lica i samoubistvo
devojke na istoj posle svađe sa bliskom osobom. Simpatično otpevana
pesma u troipominutnom rege uzdignuću.
Sledeća numera je Birdland (Zemlja ptica), ispirisana odlomkom iz
knjige Pitera Rajha Knjiga Snova, a što vama neće puno značiti, sve dok
ne odlsušate numeru do kraja. Naime, Pati u podužoj inspirativnoj priči
opisuje dešavanja na farmi pre više od pola veka. Detinjstvo, vizije
svemirskog broda i samo pogled u jato vrana, daju nekakav prikaz
budućeg sveta. U laganom džez rok maniru urađena je Zemlja Ptica.
Kroz devetominutni neobični recital Peti spaja zanimljiv narativ praćen
laganom muzikom.
Free Money (Besplatan novac) je četvrta tema na albumu i govori
o siromašnom odrastanju, nežno klavirsko otvaranje i lagano
ubrzavanje, sa prizvukom besa u glasu, daju poseban motivacioni okvir
numere za život, za borbu i opstanak, a divlji nastupi bubnjeva u
jednom momentu kao da slave pobednika. Mada, san o boljem životu,
besplatnom novcu, uvek je samo nedosanjana priča i ništa drugo. Brza,
takoreći putujuća numera, gde primat ima akustična gitara na samom
kraju iste, kao da rasteruje tmurne oblake. Izuzetna numera.
Kimberly je sledeća numera na albumu i govori o najmladjem
članu porodice Smit u čijem su odrstanju učestvovali svi. Naime, Pati
prepričava kako je svoju najmlađu sestru držala kao bebu u trenucima
kada se spremala oluja. Ostalo je urezano u sećanju bebine oči i dubok
pogled u isti. Rasvirana numera, umereno opuštajućeg ritma.
Break It Up (Prekini to) je šesta numera na albumu. Urađena u
stilu Džima Morisona, vodi nas kroz san u kojem je pristigao legendarni
vođa Doorsa, umesto anđela, zamišlja njega. Inače sama pesma je
nastala posle posete pariskom groblju Per Lašez na kome počiva Džim.
Umerena numera, na momente rasvirana i višeglasno raspevana. Večita
borba sa samom sobom…
Pretposlednja tema na albumu je Land: Horses (ili ti Zemlja Hiljadu
Plesova), koja predstavlja spoj više numera, od laganih do eksplozivno
brzih i sve to gotovo u deset minuta briljantno-poetskog bola koji se
jednostavno mora doživeti, ali i preživeti, hiljadu plesova, raznolikosti,
ali i iskrena napomena da nema zemlje osim zemlje. Krdo konja sa
nosom u plamenu svršava se leptirom koji dečaku leprša u grlu. Zašto
je neverovatno teška ova storija? Zato što Pati ne beži od realnog
surovog života, priča užasnu storiju, da li je istinita ili ne, uopšte nije ni
bitno, ali je moguća, o dečaku Džoniju koji biva silovan, navučen na
kokain i onda izvrši samoubistvo. I tada su, pre pedeset godina, kao i
uvek, kao i sada, postojali predatori. Zašto bežati od zla, treba se suočiti
sa istim i pokušati da se jednom za svagda iskoreni. Ako treba i silom…
Elegija okončava album baš u onom žalosnom udahnuću bola,
kako joj i samo značenje kaže. Klavir, glas, poezija u manje od tri
minuta, sve izriču na pokret osećanja, prekrasan spoj reči i muzike, glas
koji se izdiže iznad istih, spor tempo, bez efekta, ali čvrsto sa obe noge
na zemlji, ne želi da sanja, želi da učestvuje u realnom svetu.
Naslovnu stranu albuma Horsess uradio je Robert Mejpltorp,
originalna fotografija, jednostavna, ali prava rokerska. Mlada dama
razbarušena u neobaveznoj odeći predstavlja oslobođenu ženu, ne u
smislu isticanja ženstvenosti i seksuelnosti iste, nego pre svega sam
autoritativni stav Pati prikazuje kao buntovnicu, strastvenu osobu koja
ima opredeljen putokaz budućnosti. Kompleksnost Pati vidi se i iz
samog borbenog stava koji zauzima, ujedno je i zavodljiva ali i preteća
osoba. Podseća na krhku, nežnu osobu, ali, sa druge strane, taj šepureći
pogled kao da prikriva gromove u očima.
Zašto je debi album Pati Smith jedan od najboljih prvenaca
albuma u svetu, ne samo rokenrola, već uopšte u modernoj muzici?
Više stavki govori u prilog tome. Kao prvo, Pati se ne obazire na
vladajući privid lagodnog, ugodnog i neoskrnavljenog života. Njene misli
su jasno iskazane, nema dvojbi kada osivljeno nebo predstavlja kao crni
oblak, a beloj boji ne dozvoljava da u koloričnom asortimanu bola
osveži iste. Drugo, za nju je bol bol, jed jed, prkos prkos, ne uvlači
nekakvu umirujuću sintagmu kao spoj nejasnih i nerazgovetnih reči. Da,
ona sanja, ali njeni sni nisu samo čistunski oblikovani, sva prljavština u
pravom životu, ne može se ni kroz snove pročistiti, barem ne odmah i
ne u ovakvom rigidnom okruženju stvari. Treće, Pati ne beži od sebe
same, ni u jednom momentu ne beleži bilo kakvu bezgrešnost u sebi i
oko sebe, ali ne želi da za njene grehe bilo ko drugi ispašta, makar to
bio i sam Isus. To nisu njeni gresi, ona stoji iza i ispred vlastitih,
pređašnjih, sadašnjih i budućih grehova. Ne naliva se istinom samo
dekadencije radi opisa društva u kojem je izrasla. Ima li njena
poetičnost veze sa naracijom i stihovima Leonarda Koena? Ima, ali
samo u onom delu u kome je prožimaju osećanja ljubavi i bliskosti. Ima
li njena naracija veze sa Morisonovom Američkom Molitvom i The
Endom? Naravno da ima, ali u samo onom delu u kome smrt visi kao
neumitno predskazanje legitimnog bola, straha i beznađa. U svemu
ostalom ona je autentična. Oseća se mladalačka eskalacija njenog
prkosa, ne samo kroz stihove kojima vapi za otrežnjenje drugih, nego i
kroz tihi napev srušenih nadanja, molitva se kroz njene stihove i glas ne
preliva u milost, njena završna numera Elelgija, jeste prepuna žalosti,
ali daje neki odušak realnosti. Da, ne dostaju joj prijatelji koji su zanavek
otišli, ali ona želi da zrači, da, i pored toga što je "Vatra zaleđena"
sopstvenom voljom bude promoter boljeg života, ujedno čuvši trube i
violine u daljini, dok "Sećanje joj pada kao krema u kosti…". Na kraju,
ali ne manje bitno, posle kompletnog preslušavanja albuma Horsess,
oseća se nekakav ukus slobode, miris prhkavog uzdignuća i kao da okovi
sopstvenih misli lagano počinju da se otkivaju. Možda to ide presporo,
ali ide… Pati nije želela tišinu, niti iz prikrajka da osmatra civilizaciju
kojoj je pripadala, izcedivši iz sebe najtanajnija osećanja kroz poglasnu
muziku, izdelila je svoju poetičnost na jedan raskošno pevljiv način u
tvrdoj, sirovoj muzici, ali koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnog.
Duboko osećajni album Horsess svakako je oblikovao i kasniji rad
mnogih muzičara, nosio je u sebi žišku panka u nastajanju, svu lepotu
jednostavnosti prikaza na razumljiv i svima shvatljiv način. A opet, s
druge strane, toliko filozovskih misli je skriveno u stihovima, toliko
komplikovano neizrečenih stvari, ali koji lepršaju ispred naših očiju,
dozvoljavajući samo nama da donesemo odluku da li želimo da
prihvatimo iste ili ne. Uvek je problem kod ogovornosti, svi mi hoćemo
da budemo neko ili nešto, uvaženi i poštovani u onim oblastima za koje
mislimo da vredimo, ali kada god se može izbeći odgovornost, to bi bilo
veoma poželjno.
Ne zaboravite da je pola veka proteklo od izdanja gore opisanog
albuma i autorke istog, da se svet menjao u onom smeru u kome
uglavnom obični ljudi nisu želeli, da su otpočinjali ratovi i završavali se
isti, da smo sami sebe, kad god bi nam se ukazala prilika, istrebljivali za
radi nekakvih viših ciljeva, da su se menjale granice, tehnologija
usavršavala i digitalizacija uzimala primat, ali šta se stvarno promenilo u
samim ljudima, ima li tog zrnca plemenitosti još uvek u svakodnevnom,
malom čoveku, teško je reći… Da li su konji zaista slobodni ili ne, nije
pitanje za nas, možda ta njihova sloboda kratko traje, ali ih je svakako
lepo videti u svom gizdavom nastupu. Ili se sloboda uvek samo
osvajanjem dobija, prvo u sopstvenoj glavi, a posle i u okruženju. A
možda je život i suviše kratak da bi saznali…
Miodrag Marković
