Срби су вековима веровали да од 16. па до 24. новембра наступају Вучији дани, период посебно непогодан за оне који не иду у цркву и не поштују светог Мрату.
У селима западне Србије у ове дане се клало црно пиле или млад црни петао. Kлало се ћутећи, у рану зору, на кућном прагу. Претходно се пилету или певцу завеже црним концем кљун да не пишти, да не буде никаквог гласа. Одсечена пилећа глава везивала се црвеним концем о вериге, па се са њом бајало у време доласка вукова.
Данас се поштује само један обичај – никако ништа не поклањајте из куће од 16. па до 24. новембра.
Херцеговци су клали црно јаре. Одрану кожу су закопавали у земљу, а главу побијали на врх тора. У ове дане нико не лови вукове јер би то донело велику несрећу.
Народна прича говори о човеку који је секао дрва у шуми, кад га пресретоше вукови, предвођени највећим, хромим вуком, који упита сељака да ли слави светог Мрату. Сељак се уплаши и слага да слави. Вукови се на то покупише и нестадоше. Човек заборави на дрва, отрча право код попа и јави му да узима Мрату за приславу. Од те године вуци нису залазили више у његов тор.
У време Мратинаца ништа се не даје из куће. Сандуци се заклопе и не дирају, не преде се вуна, ништа се не пере. Kројачи и обућари пландују и не прихватају се алата, а жене не раде ручне радове. Срби из Босне дају млађарији пилеће коске и упредену вуницу са свињском длаком да то баце на вучје путеве и вучја места.
Старији свет мисли да ако Мратинци падну у младе дане, биће сигурно оштра зима. Ако је магловито – зима ће бити магловита и променљива. У случају ведрих дана – зима ће бити мразовита и љута.
