Svaki tekst završavam kao da je poslednji, da ispod istog neće više nikada stajati moj potpis, da je sklopljena rečenica izgubila putokaz ka novim smislenim obraćanjima onima koji imaju strpljenje da pročitaju
tekst od početka do kraja. Ali, kada se prihvatim tastature (kako je nekada bilo lepo reći – pera) i reči počnu gotovo same da se otiskuju na ekran, imam taj ugodjaj kao da mi je prvi put da nešto javno pišem.
Slatka ustrepeljivost prostruji kroz vene i očas se probude svi nemiri u meni. Reči, kao tonovi u nizu melodije se nižu, bespogovorno slušajući vlasnika istih što ih ugradjuje u jednu celinu, formirajući priču o nekom dogadjaju, iskazanoj prilici u jednom vremenu, kao i o samoj ličnosti ili grupi ljudi koji su bili organizovani oko nekog projekta.
U već poodmakloj životnoj dobi, braća Žika i Dragi Jelić, kraljevčani po
rodjenju, zemunci po odrastanju i doživotni rokeri po opredeljenju,
svojom mirnoćom i upornošću već više od pola veka praše rokenrol
scenom ovog našeg Regiona. I uvek su imali šta da kažu, uvek je to bilo
na drugačiji način, imali su priču, imali su štos, ali i tvrdu veru u same
sebe i ono što rade. U istoriju je već poodavno otišla zajednica po kojoj
je nazvan bend, medjutim, oni su i pre nestanka iste postali deo
istorijskog miljea roka sa ovih prostora.
Nakon par odlaganja svog jubilarnog koncerta zbog sveprisutnosti
pošasti ničim izazvane, YU grupa je konačno obeležila svoje
višedecenijsko postojanje na način na koji zaslužuje onaj šareniš od
auditorijuma po godinama koji se iskupio na Tašmajdanskom stadionu
malih sportova da prisustvuje labudovoj pesmi benda, uz koji su mnogi
od nas, odrastali i uživali. Nema tog gitariste prapočetnika koji na
sklepanoj akustičnoj gitari prve tonove, nevešto, a i kako bi drugačiije,
nije odsvirao uz Crnog Leptira. Nema tog početnika na električnoj gitari,
a ljubitelja rokenrola, da na svojoj prvoj ljubimici nije zasvirao Čudnu
Šumu. Znam, ima YU Grupa na svom, više nego bogatom, repertoaru
mnogo bolje numere, jače, odsviranije i bogatije muzikom, ali ova dva
navedena songa je prvo što mi se lepi za bend i ne skida se. Decenijama
već. Nema tog otrova koji bi iščilio ove pesme iz mene.
U prodavnicama gramofonskih ploča ne prodaju se više singlice po
kojima su i te kako bili poznati članovi YU grupe. Sama, Nona, Ideš mi
na nerve, Opasno te volim, samo su deo prebogatog niza diskografskih
izdanja kojim su nas obasipali i učinili da se barem malo oplemenimo
muzikom. Što se tiče etno motiva, pre tačno 50 godina izdali su singlicu
Kosovski Božuri, te se mogu smatrati kao bend koji, ako nije prvi,
medju prvima je uveo navedeni melos u rok okruženje. Tek kasnije je
stigao Bregović i pastirski rok. Možda nekome ne izgleda mnogo da se
za 52 godine muzičkog stvaralaštva izda samo 12 studijskih albuma, ali
je nesporno da je bend uvek tražio, ali i nudio, kvalitet, da, ako nije imao
šta za reći, je ćutao, ali kada bi muzički progovorio, imalo je smisla i
ostavljalo je dubinu u prostoru i vremenu.
10. septembar, leta Gospodnjeg 2022., ostaće pribeležen u istoriji
muzike, kako naše tako i svetske. Ne, svakako da YU Grupa nisu ni
Stounsi ni Bitlsi, ali su jedan postojan cvet koji se stalno obnavljao i
širio. Ta širina se i te večeri mogla, ne samo videti i osetiti, nego i
omirisati, na onaj način kako samo večeri pobednika mirišu dok uranjaju
u suton istorijskog pamćenja. A bend je odavno nadvisio i sebe samog.
Godine postojanja govore više od bilo kakvog zapisa. Jer, šta je zapis,
no skup reči koje govore o nekakvom dešavanju u jednom vremenu. Ali,
kada se oseti onaj trenutak razmene energije izmedju benda na sceni i
publike pred njima, radja se jedan neopisivi trenutak koji se urezbari u
sećanje i traje dok samo biće postoji. Individualni osećaj je nešto
najlepše što se u čoveku može izroditi. A onda je i vaseljena mala. I
njima i nama.
Naravno da je koncert odeven u svečarsko ruho, da i bend ima leptiriće u
stomaku, da nikome nije svejedno, a svima je jasno da prisustvuju jednoj
istorijskoj niti koja će biti protkana u rolerkoster naših sudbina.
Vremensko sazveždje ljudske kulture te večeri utkano je u samo dve reči
YU Grupa. I dok lagano veče odmiče uz najomiljenije songove benda,
nižu se čestitke za jubilej od mnogobrojnih gostiju koji su bili na sceni
sa braćom Jelić, dok ukus nostalgije tiho para noć nad velikim gradom.
Mnogo nežnosti, stihova i sećanja prosipa se po širokim ulicama…
Na licima braće Jelić otisnute su godine rada, putovanja i nastupa, od
manjih mesta pa sve do koncerta u prestonici. Svoj trijumfalni nastup i
obeležavanje jubileja postojanosti ne kriju, oko njih su prijatelji i
muzičari sa kojima su decenijama delili i dobro i zlo. Ne, ne
doživljavaju ih kao goste na sceni, svi su oni domaći, deo jedne celine
koja je desetlećima kaljena na rok sceni, svi su oni dragulji na svoj
način, veliki umetnici i, zašto ne reći, veliki ljudi. Nešto što se radi sa
mnogo ljubavi, ne može ne dati rezultat. Tokom cele svečarske
manifestacije i publika je osetila u vazduhu lebdeću energiju i taj dah
zajedništva i prisnosti. Kao da su svi prisutni deo jedne velike porodice
koja proslavljava kako prošlo vreme, tako i sadašnjost. Granice ne
postoje. Muzika i ljubav ih ne poznaju, nikada i nisu.
Dok se tiho noć prelama kroz predvorje novog jutra, ostaje duboko u
svima nama koji smo prisustvovali jednom belegu trenutka sreće,
razlivene emocije pomešana sa setom, detinjstvom, mladošću i svemu
onome što život čini baš onakvim kakav je. Nema lakog življenja, ni
koraka po lepršavim snovima. Bajke su davno ugasnule na tvrdim
koracima odrastanja. Baš zbog toga neizmerno hvala, pre svega Dragom
i Žiki Jeliću, ali i svima onima koji su prodefilovali kroz YU Grupu i
ostavili traga, pre svega Bati Kostiću, Raši Đelmašu, Dragoljubu
Đuričiću. Bend je odavno ostavio nemerljiv uticaj na mladje rok
muzičare, ali i svoje savremenike, koji to nikada nisu ni krili. Hvala
svima koji su večeras ostavili i glasa i traga na sceni, ali i mnogobrojnoj
publici koja je ispunila tašmajdanski stadion.
Na kraju, ne sumnjam i da je onaj crni leptir preživeo svetlost ulične
svetiljke svih ovih godina, naših i njihovih, te da je dočekao svetlost
jutra. Za to jutro, svetlost i sve ono što na krilima doneše, hvala braći
Jelić i YU Grupi.
U svitanje 11. septembra
Miodrag Marković
